Pre nekoliko godina, Pravi i ja smo, u jedno slično novembarsko veče, teglu umesto turšijom napunili novogodišnjim, višegodišnjim željama. Na moju inicijativu, podrazumeva se. On je, ipak, muškarac koji ima godina dovoljno da nema vremena da tako nešto izmisli.

Slagala bih ako bih rekla da na moju inicijativu tegla nije okarakterisana kao trofej koji je stajao u mojoj sobi, kao i ako bih rekla da u međuvremenu, iako je bilo suprotno dogovoru, nisam zavirivala u istu. Podrazumeva se. Ženska znatiželja uprkos tvrdoglavoj intuiciji, valjda.

Danas, četiri godine kasnije, zajedno virimo u teglu. Slagala bih ako bih rekla da je bilo koja od želja bila lažna. Sve su iskrene. Sve su predivne! Sve su fokusirane na nas, ne na njega ili mene. Slagala bih i ako bih rekla da smo ostali imuni na pročitano.

Pred nama su, svuda po stanu, rasute želje ljudi koje više ne poznajemo. Ovi novi imaju mnogo obaveza i, podrazumeva se, dovoljno godina da nemaju vremena da tako nešto izmisle. Sebični su jer, podrazumeva se, o vlastitim interesima vode više računa nego o interesima u paru.

Sećam se da mi je jednog dana, u sred neke uobičajene rasprave (uobičajene, jer smo se prepirkama bavili više nego željama, podrazumeva se) rekao da smo dovoljno zreli da od želja odustanemo. Znam, trebalo je da ga “opaučim” poklopcem. Njega, pa sebe, jer sam na pomenutu konstataciju stavila tačku uz komentar da su nam ranije izgledale realnije nego sada. Već sledećeg jutra smo, tako tupavi, u paru, odustali od toga da budemo par iz tegle.

I šta onda?

Šta se desi kad odustanete od nečega što je zaista iskreno zarad nečega što se podrazumeva? Možda će zvučati neverovatno, ali… Ništa.

Zemlja se i dalje okreće. Smenjuju se godišnja doba. Sunce izlazi i zalazi. Zadruga je i dalje najgledaniji format. Pada sneg. Grad je mesecima unazad potpuno spreman za predstojeće praznike i nadolazeće turiste iz Evrope. Psi iz ulice svoje vlasnike i dalje šetaju tri puta na dan. Lola i ja i dalje planiramo izlazak i kunemo se da će biti gala. Redakcija magazina se bavi temama važnim za mlade, uspešne ljude i njihovu karijeru.

Nedelja je i dalje moj dan. Dan za mene. Podrazumeva se da ćemo obilaziti mesta koja volimo. Ako vreme dozvoli. Ako ne, gledaćemo filmove i bockati jedno drugo najnovijim, zatim malo starijim, ali evergrin situacijama oko kojih nije postignuto zajedničko rešenje ni na jednom zasedanju proteklih godina. Kad nestane zabave, podrazumeva se da na fejsbuk ulazimo da bismo iščitali kritike svojih prijatelja o aktuelnim temama. Pozdrazumeva se i to da smo ih po kategorijama podelili na one sa kojima smo saglasni i one čije kritike preskačemo. Ljudi danas sebi baš svašta dozvoljavaju. Kritičara na sve strane!

Danas, međutim, ulazim na fejsbuk i zatičem objavu jedne od devojaka koja je išla u istu srednju školu kao ja. Nije je završila, iako se podrazumevalo da treba da je završi. Zatrudnela je i porodila se mnogo ranije nego što se generalno podrazumeva. Na fotografiji njen sin, suprug, deo porodice i prijatelja:

“Danas je tata dobio dozvolu za auto. Položio je!”

Mislim se u sebi, naravno da je položio! Bilo je krajnje vreme. Ima dvadeset i kusur godina! Ali, nije sve baš tako kako izgleda. I ne treba baš sve da se podrazumeva.

Jer, zašto bi?

Kod nas se nije slavila vozačka dozvola. Ogrubeli smo u moru podrazumevanog. A trebalo je slaviti. Zaista je bilo razloga.

Odustati od želja zarad nečega što se podrazumeva znači samo jedno – da ste dosadni, sebični idiot koji mrzi tegle, turšiju, evropske turiste, smenu godišnjih doba, vlasnike pasa, magazine i konačno – sebe.

Svima vama koji ste se u ovoj priči poistovetili sa mnom i Pravim, umesto sa devojkom iz škole želim da poručim sledeće: Menjamo se. Menjamo navike! Ako ih i vi pod hitno ne promenite ostaćete sami i nezadovoljni, Mrzovoljni i ljuti.

Mi ove godine ne znamo gde ćemo za praznike, jer se ne podrazumeva. Ne znamo šta ćemo od poklona staviti pod jelku, kao ni to da li ćemo jelku uopšte imati. Ali ćemo ove godine, za razliku od prethodnih, ispuniti gomilu želja iz tegle. Ne zato što se podrazumeva, već upravo suprotno!

Ako se ne podrazumeva da ćete dobiti novogodišnji poklon, slavićete tuđu nameru da vam ga pokloni. Ako se ne podrazumeva da ste ostvarena, potpuno samostalna ličnost sa svojih 25, živećete mnogo rasterećenije i bez tenzije.

Ako prihvatimo da se ništa ne podrazumeva, imaćemo više vremena da živimo i ispunjavamo svoje želje. Ne one za koje se podrazumeva da ih imamo, već upravo one za koje nismo ni svesni da postoje, jer nam do sada niko nije nametnuo obrazac toga da ih moramo želeti.

Dragi Deda Mraze i ostala pizdarija uglavnom izađu iz mode kad jelku u kuću treba da unesemo sami, jer je stara ostala u onoj iz koje smo izašli, da bismo odrasli. Želje za igračkama sa nemačkog TV kanala sa satelitske antene takođe su tamo, negde na tavanu, u kutiji sa zvezdom za vrh. Mir u svetu, manje gladi, suzbijanje kriminala, više ljubavi, nove cipele i položeni ispiti, izlizane su i želje već poslate u Univerzum. Ima ko da se bavi time, znate već, političari, misice, studentarija… I šta onda mi koji đavo da želimo, kad je sve već poželeo neko drugi? A i taj mir, glad, penzije, plate, uglavnom nekako nisu produkti želja narodnih masa…

Pa, evo ideje: Čik poželite da se ne podrazumeva!

Volite se i, podrazumeva se, ne budite idioti.