Zabolela me je glava od prekopavanja literature koja obuhvata ustavnost jugoslovenskih država. Kako čudan narod… Oduvek! Usvajam predlog o vanrednoj pauzi, jer moram da se opustim. Pročitaću bilo šta. Ha… Za ime božije, ne čitajte bilo šta.
Dakle, vesti uglavnom liče jedna na drugu. Sve je šokantno. Da budem iskrena, tražila sam nešto što liči na celulit Dženifer Lopez, da ubijem dve muve jednim udarcem i uz kafu pomazim sebe po ramenu, jer niko nije savršen. Umesto toga, naletela sam na nešto drugo. I da, definitivno niko nije savršen.
Jedna od učesnica popularnog rijaliti programa ušla je u novu sezonu pomenutog programa sa (ne, nisu bubnjevi, u pozadini je ovog puta tužna violina) svojom bebom. Znam šta ste pomislili, ali da, šokirana sam. Ova vest je za mene nova i ne, ovog puta ne dozvoljavam da mi se iko meša u (ne)informisanost. Dakle, izmajmunisali smo čitavu naciju, sve ustanove i sve institucije i, da izvinete, zajebali sve faze kroz koje nam je ovo parče zemlje prošlo (glupo je da kažem država, složićete se, jer ste svi koji ovo čitate živeli bar u dve a da se pomakli niste).
Zamislimo sada da sam, kao što i jesam, jedna potpuno prosečna žena. Zamislimo da se, umesto novinarstvom, bavim nečim drugim. Zamislimo da radim u Centru za socijalni rad i da sam, kao neko ko tamo radi, ažurna ovoliko koliko je ažurna ova stvarna ja. Koga bih mogla da okrivim? Svoje kolege? Sebe? Da li bih uopšte mogla da bilo koga okrivim? Da li treba da se osećam odgovornom? Da li treba da me boli glava? Ne, bre… To nije moja stvar. Ni kao novinara, ni kao žene iz Centra za socijalni rad. Ili žene iz policije. Ili žene iz Maksija. Ili bilo koje druge žene.
Sa druge strane, nekoliko meseci unazad, aktuelno je potpisivanje peticije za zabranu emitovanja rijaliti i srodnih programa. Pa, pitam, zašto? Nismo mi jedina zemlja koja ih emituje. Niti smo zemlja koja ih je patentirala. Niti smo preterano odgovorni, niti preterano moralni. Zašto onda pljujemo čoveka koji je pomogao plasiranje, emitovanje i davanje prostora ovakvom formatu? Mi, u globalu, volimo takve programe. Znam, ne mislim na vas. Određeni broj ljudi koji sada čita ovaj tekst takođe je s vilicom do poda (a ne izbegava da bude informisan, časna reč). Mislim na generalno stanje. Stanje u procentima.
Pa, nije on kriv. Daljinski je kod nas. Da smo mi, kao što nismo, zavisni od mode, puštao bi nam revije po čitav dan. Da volimo operu, Cavalleria Rusticana pičila bi 24h! Ovako nam samo daje ono što nam treba. Sebično, mislite? Pa, nije. Pametno je brati novac tamo gde raste.
Da li uopšte treba da pričamo o ovome? Ne, bre… Prošlo je vreme razonode. Treba da se vratim ustavnosti one države koja više ne postoji. Ovim problemom će se, možda, baviti neka druga deca, kad i ova država, kao ona, postane nepostojeća. Još nije vreme.
Autor: Emilija Milovanović
