Juče sam u časovničarskoj radnji menjala bateriju na starom satu i merkala prilike za novu definiciju vremena. Stari je, ipak, stari sat. Stari definiše staro.
Stari je prestao da radi kada su otišli oni koje volim. Iz ovih ili onih razloga.
Hoće li vreme provedeno bez njih biti drugačije ako kupim crveni ili neki sa cirkonima? Ustvari, koliko je dugo prihvatljivo čekati nekoga ko nema nameru da se vrati?
Starija gospođa do mene još jednom se zagledala u svoj vremenski okvir. Vreme koje prolazi čini joj se beskrajnim, jer je nezainteresovana za stvarnost sadašnjeg trenutka, pa sate provodi prelistavajući albume retrospektive momenata u kojima bi, da može, postupila drugačije nego što jeste.
Beskrajno je sporo kad u mislima suzbijamo ono što nas ubija. Toliko sam puta pomislila kako bi samo lakše bilo da nismo saznali kakvog je mirisa nečija koža ili kakvog su ukusa baš te jedne usne… Pa razmišljam kako njegova tišina ume da napravi baš velike stvari i kako mi danas često nedostaje, da maker pokrene uzaludnu raspravu bez kraja. Otpornu na vreme i sve satove ovog sveta.
Zaglavljeni u lavirintu odluka koje nazivamo pogrešnim, nismo na vreme one koje volimo sprečili da odu, dolivajući ulje na vatru ili sedeći skrštenih ruku. A ishod je isti. Otišli su.
Beskonačno je sporo dok mislimo na one kojih nema, kreirajući u glavama situacije u kojima smo srećni zajedno. Razmišljajući o tome koliko bi stvarnost bila drugačija da su tu, na bar još dan ili dva, da samo mogu da čuju sve ono o čemu smo ćutali, ispuštajući iz ruku prilike da govorimo. Da mogu da vide i prepoznaju promenu. Da budu prvi i poslednji poziv u toku dana. Prvi za sreću. Prvi za tugu.
Poznajem puno tužnih ljudi. Posebno tužnih žena koje pristaju na malo i loše. Za njih je vreme smrtonosno, jer strepe. Rečeno im je da će otići oni koje ne žele da puste, u čijim su zagrljajima plakale, a da to niko nije primetio. Žena koje se osećaju polovično, jer su delove sebe uporno ostavljale onima koje vole. Žena koje sada lutaju potpuno prazne, odbijajući delove drugih, koji još uvek imaju snage da dele i vole.
Činilo se tako nedovoljnim kad god pomislim na sreću. U laptopu čuvam snimak od 98 sati susreta sa prijateljima nakon nekoliko meseci razdvojenosti, da nikad ne zaboravimo koliko je lepo što se imamo. Proleteli su kao par minuta susreta u prolazu. A opet nismo rekli sve. Toliko nam je i godina provedenih zajedno slično proletelo, jer smo u sreći uvek mislili na sreću. Jednostavno smo se voleli, bez onog čuvenog ali.
Prebrzo je samo dok kasnimo. A svi mislimo da kasnimo, dok jurimo ostvarene godine, u kojima svi sve završavamo u nametnutim rokovima, zaboravljajući na istinu koja sapliće time da uslovi nisu uvek isti za sve.
Ne čekajte – prihvatite. Onih kojih nema – jednostavno nema. Svo vreme ovog sveta nije ništa drugo nego ispisano našim sopstvenim osećanjima. Ni crveni, ni onaj sa cirkonima. Nije do satova, zato pažljivo raspolažite svojim emocijama. I birajte crne, džepne satove. Crne, pogodne za sve prilike. Džepne, da nikad ne zaboravite koliko je važno da svoje vreme uvek držite u svojim rukama, ne dozvoljavajući da neko drugi upravlja otkucajima i taktovima vaših života.
Ako nemamo planove za sebe, drugi će ih uvek imati za nas.
