Ništa sa nama nije bilo civilizovano. I voleli smo se i ratovali kao divljaci.

Iz svakog pregovora oduvek smo izlazili kao gubitnici. Nismo umeli da pregovaramo, samo da budemo glasni u prazno. U isto vreme. Sa različitih strana, za različito definisane iste želje. Nismo shvatili da je prvi uslov pregovaranja to da znamo šta želimo, s čim ulazimo u pregovore i šta iz njih želimo da ponesemo, da ne bismo upali u sumnju da nam je nešto oduzeto.

Ali, tako divlji, hteli smo samo da se divlje volimo, dok sve što smo imali nije ubačeno u jaz koji nas razdvaja, ne bi li smo ga potkopali dovoljno da tlo učinimo čvršćim za još jedan korak napred.

I onda ratujemo, jer smo prazni. Ratujemo, jer ne znamo da smo na istoj strani. Ratujemo, jer ne znamo da imamo sve zbog čega ulazimo u neme pregovore. Ratujemo, jer ne znamo da nam ništa nije oduzeto. Sve što smo imali i dalje leži na dnu crne rupe koju treba zatvoriti, a koja još uvek nije stabilna toliko da bi se na nju kročilo.

Uspomene iz nje često izviruju. Loše nas udaljavaju od jaza, a one lepe guraju nas u propast.
S obe noge ili da se ipak samo bezbedno rukujemo, ne naginjući se previše?

“Stanje na tabeli je promenljiva kategorija i to zna svaki šampion.” Ali, koliko promenljivog zaista možemo da podnesemo?

Da li je svako novo jutro zaista novi dan? Hoćemo li već jednom postati šampioni ili ćemo se, ipak, zadovoljiti samim učešćem?

Kažu da je najjednostavniji način da otkriješ šta osećaš prema nekome rastanak. Ko ne shvati na vreme, shvatiće onda kada bude mogao jedino da se rukuje sa shvaćenim.

A mi i dalje nemo merimo, bez da iko seče. Vagamo, sa suprotnih strana, koliko nas još nemih pogleda deli do pobede, tvoje ili moje, koja će iste želje, različto definisane, zatrpati u jazu onoga što gubimo, zarad onoga što želimo da dobijemo.

Autor: Emilija Milovanović