Nisam, za sve ovo vreme, utvrdila zbog čega mi se lampica kasno pali. Kasno, doduše, ne prekasno.
Neću pričati o razlogu zbog kojeg sve ovo ovih dana izgleda tako kako izgleda. Sigurna sam da je svima dosadilo. Ali, ono o čemu ću pričati i sada i uvek jeste da, ponekad, jebi ga, život samo možemo da prihvatimo.
Kukala sam, priznajem. Prvih nekoliko dana kućnog karantina podnela sam prilično teško. I beskrajno sam samoj sebi smešna. Od teorija zavere došla sam do toga da, šta god da je u pitanju, zaista vreme provodim kod kuće. Neko sam ko bez plana i obaveza ne ume da funkcioniše, a baš tih dana nisam imala načina da umirim porive za rokovnikom kojem na koricama piše „moj tajni plan kako da zavladam svetom“. Dobila sam ga od nekoga ko evidentno misli da to mogu. Međutim, ono što nisam znala upravo je to da ne umem da ovladam sobom i nateram se da ne mislim da sam bespomoćna.
Svaka konferencija za medije, u narodu nazvana Bogojavljenjem, štipala me je koliko i saopštenja uvođenja novih mera zaštite kojih je, budimo realni, bilo svakog dana. Između trećeg i šestog dana karantina ubedila sam sebe da nemam interesovanja, jer je svaki film bio bezveze, svaka serija već viđena i svaka knjiga čitana na silu. Onlajn poseta Luvra zanimala me je koliko i nuklearna fizika.
I da, naravno, bilo je i i dalje ima pitanja bez odgovora. Zna li neko nekoga ko zna nekoga ko zna nekoga ko boluje od pomenutog virusa? Ima li virusa? Šta nam se sprema? Zašto je virus, ako ga ima, ukalupljen u vremenski okvir i napada samo od 20h? Jesmo li zakasnili s uvođenjem mera zaštite? Zašto su te mere neretko kontradiktorne?
Bonus savet: Ne pitajte se. Nema razloga. To je što jeste. Od pitanja samo glava može da boli. Uživajte u humoru, perite ruke. Ne izlazite nakon 20h. Čitajte knjige, gledajte filmove. Ne grlite bližnje. Ne otimajte se po prodavnicama. Ne budimo razmaženi, pobogu. Sve će ovo proći. A kad prođe svašta ćemo shvatiti, bolje se poznavati.
Lampica s početka upalila se danas, nakon što sam na Instagramu videla post u kojem piše: Uprkos svemu, proleće je ipak stiglo 20. marta u 16:50. Uprkos svemu, da, nešto ipak ne može da se zaustavi. Posle mnogo dana tuđeg aplaudiranja u osam sati, dok sam se ježila na zvuke koji dopiru s terase i podsećaju jedino na priče o bombardovanju, odlučila sam da večeras i sama izađem.
Aplauz za medicinske radnike. Stvarno, sve do jednog. Aplauz za pripadnike policije i vojske, ljude koji su brinuli o tome da budemo odgovorni, za naše dobro, čak i onda kada smo glumili ludilo. Aplauz za ljude koji su omogućili da imamo vodu, struju, hranu, grejanje. Aplauz za one koji svakog dana idu na posao. Za sve prosvetne radnike. Za sve one koji su donosili odluke. Aplauz za sve teoretičare zavera. Za sve političare i javne funkcionere. Aplauz za volontere. Za sve odgovorne ljude. Za sve ljude.
Aplauz za mene. Pročitala sam mnogo knjiga, ali me nisu naučile onome što je trebalo da znam. Moja porodica je na okupu. Svi smo zdravi. Moji prijatelji su takođe zdravi. Voljeni smo. Volimo se. I sve što smo ovih dana, tu i tamo živeli, bio je čist luksuz, jer mnogo ljudi nije zdravo i na okupu.
Aplauz za sve. Ne danas. Ne sutra. Ne u slučajevima vanrednih situacija, već svakog jebenog dana. Lampica se možda nije upalila na vreme, ali nikada nije kasno da shvatimo da jedino dok svako od nas radi svoj posao možemo da opstanemo kao vrsta. I upravo zbog toga poruka s rokovnika ima smisla. I ako nešto treba da naučimo i izvučemo iz ove situacije, neka to bude to.
Aplauz, onda, i za proleće. Stiglo je u pravi čas, čisto da podseti da se ipak okreće.
Autor: Emilija Milovanović
