Jednom od najvažnijih stvari u životu proglasila bih ljude sa kojima zaista možete da budete ono što jeste. U svakom trenutku. Bez pogovora. Ljude na koje možda ne mislite svakog dana, niti se sa njima čujete bez prekida, ali za koje uvek znate koliko su vam blizu, čak i kada grografija umeša prste.

To su oni ljudi sa kojima je svaki trenutak pravi, sa kojima je svaka kafa najbolja u gradu. Oni, kojima na kraju dana kažete hvala. Oni, kojima nije važno da li je u pitanju sever ili jug, niti ih brine udaljenost parkinga od restorana.

Ne mogu da kažem da moji prijatelji i ja nismo odrasli uz ubeđenje da je grad u kojem smo živeli bio posebno mesto na planeti. Prosto, u njemu se nalazilo sve što je ikada moglo da zadovolji emocionalne ili bilo kakve druge potrebe bilo koga od nas. Najtužnije od svega je to što je nakon našeg odlaska promenjena čitava koncepcija tog idealnog grada. A zapravo nije. Ljubav koju smo tamo imali bila je fikcija. Grad je bio takav jer smo ga mi takvim činili. Nećete verovati, ali nove generacije ga čine drugačijim. I pominjemo ga vrlo često u nekom zaboravljenom kontekstu. Znamo da će oživeti, kada se ljudi koji su ga činili ponovo budu okupili za stolom jedne kafane. Naše, njihove… Koje god.

…

Dugo sam bila ubeđena u to da mrzim Beograd, ali on zapravo nije tako prljav kao što izgleda. Nije toliko siv. Nije toliko bučan i grub. Nije, kada imate one sa kojima pevate uglas uz zeleni talas, dok jurite Dimitrijalom ili birate balone koje vam niko neće kupiti u Rajićevoj. Niko, osim onih koji znaju da niste dobili poklon za Dan Zaljubljenih. Čak ni novogodišnja rasveta u Knez Mihailovoj nije kliše ako šetate pod ruku sa onima koji je čine drugačijom. Sa onima koji vašu temperaturu leče pesmom i nesanicu brazilskom kafom.

Ne znam da li slušate radio, ali uz takve ljude sve frekvencije imaju programe na kojima puštaju zaista odlične stvari. Nije do pesama, do ljudi je. Onih, sa kojima ih pevate.

I upravo zbog njih volim rutinske Dobro jutro poruke, iz dana u dan, sa različitih, ali dobro ustanovljenih adresa. Nisam stava da rutina može da umori. Nasmeju me, svaki put, dok pripremam doručak, perem zube, idem na fakultet ili posao. Smešno je to što u tih par poruka uvek stane dovoljno snage da preguramo dan, jer znamo da nismo sami.

Volim neočekivane Mislim na tebe pozive. Par sekundi tišine koja probija led i sate utrošene na dokazivanje teze ko je kome više nedostajao. Pijane razgovore, urlanje omiljenih stihova u slušalicu. Smeju se i sa druge strane. Ne ljute se ako su probuđeni, jer neko misli na njih. I bez obzira na to koliko su odrasli, nisu i nikada neće postati imuni na uspomene.

Uspomene su divna stvar. Ima onih koje ne moramo da prepričavamo, jer po osmehu prekoputa znamo koje su. I upravo te, takve, prijatnijim čine svaku rutinu u toku dana. Znam, ima i onih čije postojanje korigujemo u svojim glavama, tek toliko da ublažimo momenat samosažanjenja. Njih, potpuno sigurno, ne evociramo pred drugima, ali nas svejedno nasmeju dok skupljamo prolivenu kafu. Da, toliko su štetne.

Znate za Bajagin voz? Iako obavezan na svim proslavama, kunem se da ni u jedan nisam ušla otkako se jedan, na nekoj diskutabilnoj proslavi pod nekakvim šatorom, završio propadanjem u kanalizacioni otvor. Ne, ne šalim se. Ožiljci na našim kolenima i prazna mesta za fotografije u albumu to mogu da potvrde. A i brata mi obuzme groznica i napad grickanja noktiju kad god vidi sva ta pripita lica kako čupaju za kosu i gaze one na čija su se ramena okačili, dok vilice razvlače uz “Da smo živi i zdravi još godina sto”. Međutim, kako godine odmiču, čak je i on popustio pred činjenicom da se zapravo sve i svodi na tih nekoliko stihova, posebno tamo gde su, kao kod nas, drugovi zaista rasuti po svetu.

Ne znam kakve su uspomene o kojima ćutite i prolivate jutarnju kafu, kao ni to da li vas Bajagin voz deprimira ili mu se radujete. Prepričavajte stare, dok ne stvorite nove uspomene i slušajte pesme koje će vam se kroz par godina i nekoliko stotina nesigurnih koraka pevati iza ponoći. Takve su emocije često iskrenije od onih uz popodnevni čaj.

…

U gradu nedosanjanih snova ulice su i dalje iste. Isti su i oni koji tuda prolaze. Kao po navici, sanjaju iste snove. Ispraćaju iste vozove. Nasmeju se u prolazu, potapšu po ramenu. I svi se istom raduju.

Naučeni da izbegnu kafane koje imaju radno vreme, umesto buke uvek biraju podizanje čaša. U svoje i ime onih kojih nema. Naučeni da sanjaju, jer još uvek nešto čekaju. Naučeni da se ne boje letnjih oluja, jer one često služe da stvari postave na svoje mesto. Naučeni da ne tuguju nad pogrešnim izborima, naučeni da ih slave. Sposobni da ne dižu ruke ni od čega što je nekada bila ljubav, jer su sve njihove priče ljubavne, čak i kada nemaju srećan kraj. Imaju dovoljno snage da se rukuju i požele srećan put. I kroz osmeh dvosmisleno sebe, na nekoj novoj destinaciji. Jer se vole i kad nisu zajedno. Ko ume da voli samo kad je blizu, ne pravi pitanje s kim je.

Srca pamte krajeve, pa paze kako odlaze. Znaju da je važno da ih neko negde raširenih ruku čeka, ispraća uz osmeh, jer zna da će se vratiti. Da su letnje lekcije važne, ali da je mnogo važnije ono što na koži ostane kad ten izbledi. I zato na prstima biraju stanice sa kojih nikada neće otići, kao i vozove koje će ispraćati samo pogledom.

Bogatiji za nekoliko kafanskih mudrosti, potpuno sigurni da svaki letnji eliksir ume da umori, ponovo gledaju u isto nebo i zamišljaju iste želje.

Koferi uspomena bogatiji su za čitavo leto. U kosi sunce, pod prstima talasi. Radni sto preplavljen cvećem, ramena i vrat parfemom na koji se tek treba navići. Na svaki stari, sedamdeset sedam novih dana.  

A i dalje opijeni plešu tango dok se budi grad.

Autor: Emilija Milovanović