I stručnjaci i oni koji su to isključivo u istrajnom pokušaju ili vlastitom (i ne nužno tačnom) doživljaju stvarnosti su saglasni da će (ukoliko već nije) korona virus pokrenuti i cunami usamljenosti na globalnom nivou. Tako nam je kako nam je, i sa tim se i može i živeti mora, a ono što sada dosta lako možemo je da se podsetimo i da ukažemo na devet dobrih filmova sa usamljenošću kao jednim od udarnih motiva. Uz ogradu, od filma do filma reč je o usamljenosti ovog ili onog tipa, geografska, strogo egzistencijalna, malo eterična melanholija, malo nasilnička psihoza…

Čudesna sudbina Amelije Pulen (Le Fabuleux Destin d’Amelie Poulain)

Posve nepravično bi bilo ovaj voljeni klasik svoditi na zadivljujuću hiperstilizaciju, snovoliku lepotu Odri Totu ili zanosnu muziku Jana Tirsena. Istina, reditelj, Žan-Pjer Žene, je tu skockao i stvorio odličan film za dugo (i kolektivno) pamćenje, ali Ameli Pulen je na planu ideja i motiva na prvom mestu superiorna priča o usamljenosti. I o tome kako bogat unutrašnji život i puno i sveobuhvatno poimanje vlastite usamljenosti na kraju zavredi snevani srećan ishod – bilo da ga posmatramo kao dokaziv kraj usamljenosti ili, pak, hrabar iskorak u skladno urimovanu usamljenost udvoje.

Taksista (Taxi Driver)

Isto tako, a to je, sva je prilika slučaj sa svim zbilja velikim filmovima, i Taksisti scenariste Pola Šredera i reditelja Martina Skorsezea, se da prići iz sijaset uglova kada je reč o interpretaciji i iščitavanju (i, naravno, sasvim izvesnim, a neretko i dobrodošlim učitavanjima) na planu značenja. Taksista tako daje povoda da se posmatra i kao upečatljiva i inteligentna studija jedne mračne i surove usamljenosti koja pre ili kasnije svakako mora da eskalira u pravcu nasilja i nihilizma bez zadrške. Stoga ni ne čudi što se tu i tamo bar neki od nas osete nalete zazuzdane empatije prema Trevisu Biklu.

Ona (Her)

A Spajk Džounz je u filmu Ona, svom najboljem filmu na uzorku poslednjih, recimo, deset godina, izatkao jedinstvenu priču o radikalizovanoj usamljenosti distopijskog gabarita na svetskom nivou. Iako na pukopojavnom nivou, Ona može da zaliči i na hipsterski san na javi, u pitanju je silno i iskreno emotivna priča o nedorečenosti kao korenu svake teško premostive usamljenosti. I tu ni svemoćni operativni sistemi milozvučnog glasa ne mogu puno toga da urade i promene.

Pročitajte i: Tri umetnika koji su to postali preko noći

Egzotika (Exotica)

Istini za volju, bilo koji film iz tog, najplodonosnijeg i definitivno krunskog dela karijere kanadskog sineaste Atoma Egojana može da bude pokazni primer autorove fascinacije sveprožimajućom i sveprisutnom usamljenošću, ali je po toj osnovi nekako najupečatljiviji utisak ostavila baš majstorski složena i artikulisana Egzotika. U par minuta striptiza koji Mija Kiršner izvodi uz Everybody Knows Lenarda Koena sažela se ogromna planina tuge i usamljenosti koja mori i ne prolazi.

Ostrvo (The Island, 2006)

Ima dosta toga i kod Egojana u pomenutoj Egzotici i obližnjim joj filmovima, ali filozofija samoće i usamljenosti kao dva komplementarna pola koja svaki za sebe nepogrešivo oblikuju i porađaju svetonazore udarni je motiv ovog izvrsnog ruskog ostvarenja u režiji Pavela Lungina. Ostrvo je i praznik uzvišene kinestetske lepote, ali i oda pravoslavnoj teozofiji koja usamljenost tumači na sasvim specifičan i u viđenju većine teško pojmljiv način.

Klub ranoranilaca (The Breakfast Club)

Kao u nazivu albuma Ričarda Eškrofta, junaci ovog bisera scenariste i reditelja Džona Hjuza su tokom te jedne subote koju po kazni provode u pustoj školskoj biblioteci zajedno a sami. Ova priča i taj najemotivniji tinejdžerski američki film iz zlatne ere tog podžanra ukazuju da se usamljenost da prevazići i ukoliko se u značajnoj meri pojmi tuđa usamljenost, pa bila ona i znatno manje vidljiva. Junaci (a sjajno su ih odigrali: Moli Ringvold, Entoni Majkl Hol, Džad Nelson, Eli Šidi, Emilio Esteves) do odjavne špice učinili su nekoliko krupnih koraka ka generacijsjkoj empatiji, čime uslovni srećan kraj izgleda kao posve zaslužena nagrada a ne kalkulantski zahvat autora.

Zemlja oluja (Viharsarok / Land of Storms)

Iako ne toliko poznat, ovaj nedavni mađarski film brzo i lako zauzima sigurno visoko mesto u recentnojoj istoriji evropskog queer (kvir) filma. Ova Zemlja oluja, urađena u naturalističkom maniru (istočno)evropskog arthaus filma, a uprkos evidentno skromnijem budžetu, jetko i mudro progovara o usamljenosti pod neprozirnom senkom različitosti i drugosti, konkretno, kroz priču o homoseksualnoj ljubavi u navreme i na očito pogrešnom mestu. Sve to, uz izvrsnu glumačku kreaciju eteričnog i enigmatičnog Andraša Sutoa.

Pročitajte i: 133 stripa za besplatno čitanje online

U divljini (Into the Wild)

Naravno, jedan od najočiglednijih izbora na ovu temu je ova vrlo dobra režija Šona Pena, koji se hrabro i prilično pronicljivo uhvatio u koštac sa tek naoko jednostavnom dokumentarnom prozom o neverovatno radikalnoj potrazi studenta i sportiste Kristofera MekKendlsa za smislom, dokazano nadahnutoj čuvenim Valdenom Henrija Dejvida Toroa. Usamljenost nije i retko kada zbilja jeste isto što i iritantan solipsizam, na to nas podseća ovaj izvanredno snimljen film sa vrhunskom glumom, zapravom (dosadašnjom ulogom života) Emila Hirša.

Ederlezi Rising

Ne samo što je delo ovdašnjih kreativaca i  ne samo što je na međunarodnom planu svakako jedan od najuspešnijih srpskih filmova na skorijem uzorku gledano, Ederlezi Rising scenariste Dimitrija Vojnova i reditelja Lazara Bodrože dokazuje da se, mimo svih kulturoloških i estetskih ili možda i  paraestetskih uslovnosti, i u srpskom filmu (pa još u ruhu naglašene i izvrsne stilizacije kamernog SF-a) na autentičan način može govoriti o usamljenosti kao o, kanda, suštinskom kodu koji nosimo u sebi. A sve to u priči o krajnje osobenoj romansi između srpskog astronauta i humaidnog androida (u zapanjujuće zreloj i potresnoj interpretaciji Džesike Stojadinović Stoje).

Pročitajte i: 10 filmova koje bi svaki ljubitelj umetnosti trebalo da pogleda

Naslovna fotografija: UGC-Fox Distribution

Izvor: CityMagazine.rs