“Idu kući” – govorio je Tito, ispraćajući nas na mesto koje je zvao našom kućom, a mi, pioniri, svojim utočištem.

Na spoljnom zidu oronule kućice visila je Titova slika, zastava Jugoslavije i izbledeli kalendar iz 1947. godine. Sećam se noći kada je neko nov došao na naš teren. Malo kroz šalu, malo vrlo ozbiljno, ubedili smo ga da se pokloni pred ikonom velikog sveca nekog propalog vremena. Prekrstio se i cmoknuo Tita u ram. Onesvestili smo se od smeha, a on, verovatno i danas ima traume.

Mnogo puta sam čula za fenomen toga da ljudi odbijaju da žive u svom vremenu. Tuđe je, valjda, i nama uvek bilo bolje.

Na vratima čiviluk napravljen od srnećih nogu, u kući vitrina puna knjiga stranih bestselera i veštačkog cveća. Flaša rakije koju je iznova pravio, kako je govorio, da nas obori i šank koji je, u više navrata, sklapan zajedničkim snagama.

“Dobro je” – govorio je – “Tako to ide. Kuća se ruši, ali pioniri skupljaju kamenje i šišarke za dekoraciju. Kažu, hoće da prave stazu. Kopaju mesto za vatru, da imaju, da ćute okolo.”

Tako je i bilo, zar ne? Sve ono što se rušilo maskirali smo nekakvom dekoracijom.

Međutim, ono na šta još uvek nisam stavila tačku upravo je fenomen življenja u tuđem vremenu. Sada stvarno, bez preterane šale, čije je ovo vreme?

Na ulazu u moj grad već neko vreme stoji grafit s natpisom Ko te dira. Simpatično je to što oduvek svi primećujemo različite stvari. Dugo ga nisam primećivala. Pokazao mi ga je neko od koga sam to najmanje očekivala, jer sam mogla da se zakunem da selektivno primećuje.

Lično mi je oduvek delovalo oporo, šturo, neljubazno i uvek sam na takvu poruku gledala kao na nešto što predstavlja to da su ljudi u ovom gradu nezadovoljni do te mere da je to zaista transparentno. Sa druge strane, on misli drugačije. Dok sam prevrtala očima, neljubaznom grafitu davao je potpuno novu dimenziju. Kaže da ga podseća na sklonište u koje dolaziš kad te neko zaista dira, da budeš među svojima, da budeš jači dok umor ne prođe. Kakvu to težinu može da ima?

Iste noći smo sedeli u skloništu i slušali neku baš dobru muziku i razmišljali o tome zašto bi bilo ko, pored te, takve, slušao bilo šta od ovog novog. Pakito, Scooter, Akcent, Bob Sincler… Pa malo Iron Maiden, Scorpions, Europe, Whitesnake… Sve do Divljana i Topolske 18. Ali, nije do muzike. Šuška se da je do uspomena.

I kao što različiti primećujemo različite stvari, različito ih definišemo, tako i individualni doživljaji emocija određuju našu komercijalu.

Užasno mi je oduvek iritantno kad neko ko nije prešao 35, već je samo prividno korigovao dotadašnji način života izgovori nešto što liči na U moje vreme. Uglavnom je u redu samo kad to kažu oni Titovi. Ili oni posle njih.

Društvene mreže, po običaju, zatrpane su svečanom trpezom. Virimo jedni drugima u tanjire. TV kanali svakog dana broje one kojih više nema. Kakva nam je stvarnost? Individualna. Čije je ovo vreme, bre? Ko će da prigrli vreme u kojem nije problem korupcija već onaj koji korupciju proglasi korupcijom? Kome se to uopšte dopada? Čije je vreme novokomponovana muzika? Čije je vreme sve ovo oko nas? Ko će ga prigrliti i nekada reći “To je bilo moje vreme”?

Da budem iskrena, ne mogu da sručim kamenje na Tijanića i ne mislim da je svojim govorom vređao studente. Treba nam to, s vremena na vreme, da nas malo prodrma ili zvekne po koji šamar. Međutim, mi zaista znamo ko smo. Znamo koja je naša pesma i šta bi na našem bedžu pisalo da ga imamo. Znamo protiv čega smo i za šta jesmo. Šta i kome otplaćujemo ovakvom sudbinom prilično je diskutabilno, ali odbijamo da budemo kusur istorije. Pogled na celulit Kim Kardašijan nije naš krajnji horizont. I upravo zato definicija našeg vremena može da zasvetli jedino individualno.

I upravo zbog toga nećemo svi u isti koš.

Svako je vreme i dobro i loše. Ovo koje niko ne želi da prigrli možda je i najbolje, jer nikada ranije nismo imali ovoliko mogućnosti. Ako nam se odlazi, otići ćemo. Ako nam je do obrazovanja, sami ćemo se obrazovati. Nismo zamorčići. I možda treba da nas se plaše, jer možemo da biramo. Ako ne ovde, onda tamo. Ako ne u ovom vremenu, onda u individualnoj percepciji.

U Titovoj kolibi ponašamo se kao drugovi i drugarice, spremni da delamo kao seljačka radna zadruga, pod kalendarom iz 1947. Kod kuće individualno učimo strane jezike, jer je formalno obrazovanje prilično skupo. Ipak, ne odričemo ga se. Sam Bog zna koliko nam je elektronskih biblioteka dostupno na dva klika. Mišel Obama ili Dostojevski? Pa, to je već individualno. Pozicija ili opozicija? Ova ili neka druga zemlja?

Jedno je sigurno. Svaka generacija ima zamorčiće. Ni Obama ni Dostojevski. Ni pozicija ni opozicija. Ni ova ni druga zemlja. Ni ovo, ni drugo vreme. Ti, takvi, ne prihvataju svoje osnovno pravo. Pravo na izbor. E, tih se treba čuvati.

Ko vas dira?

Autor: Emilija Milovanović