Černobiljska katastrofa je nuklearna nesreća koja se dogodila 26. aprila 1986. godine u nuklearnoj elektrani Lenjin u blizini grada Pripjat u Ukrajini. Smatra se da je to najveća ekološka katastrofa u istoriji nuklearne energije.

Elektrana (Lenjinova memorijalna nuklearna elektrana Černobilj) se nalazi u blizini grada Pripjata u Ukrajini, 18km severozapadno od grada Černobilja, 16km od granice sa Belorusijom i oko 110km severno od Kijeva.

Elektrana se sastojala od 4 reaktora tipa RBMK-1000, svaki reaktor je proizvodio 1GW električne energije, a sva četiri reaktora su zajedno proizvodili oko 10% ukupne električne energije trošene u Ukrajini.

Izgradnja reaktora broj 1 je počela 1970.godine. Počeo je sa radom 1977.godine, a zatim su sledili i reaktor broj 2 (1978), broj 3 (1981) i broj 4 (1983). Još dva bloka, reaktor broj 5 i 6, su bili pod izgradnjom u vreme nesreće.

Četvrti reaktor je počeo sa radom 27.marta 1984. Zahvaljujući Viktor Bryukhanovu, reaktor je počeo s radom tri meseca pre planiranog roka. Taj uspeh je privukao mnoge lidere iz Kijeva na svečano otvaranje. Viktor je dobio odlikovanje zbog puštanja reaktora u rad pre datog datuma.

Tim događajem započeli su planovi za izgradnju petog i šestog reaktora, što bi nuklearnu elektanu činilo najvećom na svetu. Već 1986.godine su kasnili sa radovima na tim reaktorima, a problemi na četvrtom su počeli da se pojavljuju.

Došlo je do ispuštanja radioaktivnih materija kroz ventilaciju, zbog čega je Viktor dobio naredbu od Ministarstva energetike da odmah zameni sve krovove na zgradi, gde su se nalazile turbine. Takođe, otkrili su da kablovi, u zgradi, nisu bili zaštićeni u slučaju vatre.

Zbog prevelikog pritiska, pod kojim je bio, Viktor se najviše oslanjao na Anatolia Dyatlova, zamenika glavnog inženjera na četvrtom reaktoru. U proleće 1986. godine, pojavio se novi problem kada je Viktor naredio Dyatlovu da motri na četvrti reaktor u toku važnog testa.

Pročitajte i: UN: Stvarna opasnost – PANDEMIJA GLADI

Do nesreće u elektrani je došlo usled testa na reaktoru. Testom je trebalo da se utvrdi da li električni generator, u slučaju da se turbogenerator ugasi, može u narednih 40-50 sekundi da obezbedi dovoljno električne energije za sistem hlađenja reaktora dok se ne uključe dizel-agregati.

U stabilnom radu, oko 7% snage nuklearnog reaktora ne dolazi od fisije, već od toplote raspada njegovih akumuliranih fisionih produkata. Ova toplota se održava neko vreme po zaustavljanju lančane reakcije (npr. nakon gašenja elektrane u slučaju nužde) i obično zahteva aktivno hlađenje da bi se izbeglo oštećenje jezgra.

RBMK reaktori su koristili vodu kao rashladno sredstvo. Reaktor 4 u elektrani Černobilj se sastojao od 1600 pojedinačnih kanala za gorivo, a svaki je zahtevao protok vode od oko 28.000 L/H.

Pošto je pumpama za hlađenje potrebna električna energija da ohlade reaktor nakon njegovog gašenja, u slučaju havarije na električnoj mreži, reaktori u Černobilju su imali tri dizel-generatora u rezervi. Oni su mogli biti pokrenuti za 15 sekundi, ali bi im bilo potrebno 60-75 sekundi da postignu punu brzinu i dostignu snagu od 5,5MW potrebnih da bi se pokretala jedna glavna pumpa.

Da bi se prevazišao prekid u napajanju od oko jednog minuta, što je ocenjene kao neprihvatljiv bezbednosni rizik, pretpostavilo se da bi rotaciona energija dobijena od parne turbine mogla iskoristiti da se proizvede potrebna električna energija. Analize su pokazale da bi ovaj zaostali momenat i pritisak pare mogli biti dovoljni da se pokreću rashladne pumpe oko 45 sekundi i tako premoste prazninu između trenutka prekida spoljašnjeg napajanja i trenutka dostizanja pune snage rezervnih agregata.

Opis testa:

– Operateri su počeli da snižavaju snagu reaktora;

– Cilj je bio, da se na snazi od 700 megavati, isključi sistem za hlađenje u slučaju havarije, kako bi se odstranila mogućnost njegovog negativnog uticaja na eksperiment;

– Trebalo je isključiti 4 pumpe koje snabdevaju hladnom vodom reaktor, i priključiti ih na turbogenerator koji će se isključiti u toku testa;

– Gašenje turbogeneratora.

Ovu mogućnost je trebalo eksperimentalno potvrditi, a prethodni testovi su se okončali neuspešno. Turbogenerator se suviše brzo gasio i prekidao sa radom i zato nije obezbeđivao dovoljno energije za vodene pumpe sistema za hlađenje. Svrha testa je bila povećavanje sigurnosti reaktora. Ovakva vrsta testa je shvatana kao stvar koja se tiče elektrike i s gledišta nuklearne bezbednosti nije bio važan.

Sistem je modifikovan, pa je test ponovljen 1984., ali opet neuspešno. Test je pokušan treći put, ali je opet dao negativne rezultate. Na osnovu rezultata prethodnog testa, napravljena su izvesna poboljšanja koja je trebalo ispitati. Ovakav test nije mogao da se izvrši dok je reaktor radio i proizvodio električnu energiju. Zato se sačekalo vreme kada je jedan od reaktora trebalo da se privremeno isključi. Pošto je reaktor broj 4 trebalo privremeno da se isključi radi održavanja, on je izabran za realizaciju novog testa.

Takođe, bitno je napomenuti da test koji je trebalo da se sprovede nije imao odobrenje od organa koji su bili odgovorni za nuklearnu bezbednost reaktora u SSSR. Prvi test izvršen 1982. je pokazao da pobudni napon turbogeneratora bio nedovoljan, jer nije održavao željeno magnetno polje nakon isključenja.

Zanimljivo je to što Viktor nikada nije pokrenuo takav test pre početka rada četvrtog reaktora. Test je trebalo da bude održan poslednje nedelje aprila 1986. godine, kada je Viktor bio u Kijevu. Dyatlov je pristao da nadgleda sigurnosni test, iako nikada nije prisustvovao takvom testu i iako je znao sve greške u RBMK reaktoru.

Tokom dana 25.aprila 1986. godine, počelo je testiranje i postepeno gašenje reaktora. Ipak, potpuno neočekivano ugasila se regionalna elektrana. Upravnik kijevske mreže naredio je da se sva testiranja odlože za noć, kada bi opala opterećenost mreže i potrošnja električne energije.

Odlaganjem eksperimenta, testiranje je preuzela noćna smena, koja nije bila sastavljena od profesionalaca koji su radili u dnevnoj. Bili su to radnici sa malim ili nikakvim iskustvom u nuklearnoj industriji, dovedeni iz elektrana koje su radile na ugalj. Jedino je glavni inženjer Dyatlov imao iskustva u instalaciji nuklearnog reaktora u podmornici.

Trebalo bi reći da je incident počeo 24h ranije. Tada su napravljene prve greške, koje su dovele do tragičnog ishoda.

Nastavak teksta pročitajte sutra!

Pročitajte i: Svetski dan knjige: koje nacije najviše čitaju i gde ima više knjiga nego stanovnika

Priredila: Sara Radmilović