U 1h ujutro, 25.aprila 1986. godine reaktor je radio sa nominalnom snagom. Upravo tada je data dozvola za smanjenje snage i taj postupak je izvođen postepeno. Reaktor je doveden na 50% snage (1,6GW), a 12h kasnije, u 13:05h, isključena je jedna od dve turbine i sva para iz reaktora je usmerena u preostalu turbinu.
Smanjenje snage bi bilo nastavljeno, ali kao što je već pomenuto, dispečer u Kijevu, zadužen za distribuciju struje, je to odbio, jer su zahtevi za strujom bili znatno povećani. Tako je reaktor nastavio da radi još 10h sa 50% snage. Bez ovog kašnjenja, test bi u reaktoru bio izveden u dnevnoj smeni.
U 23:10h, dobijena je dozvola za nastavak smanjenja snage i nakon promene smene u ponoć, u 00:28h, u subotu 26. aprila 1986. godine, snaga je spuštena na 500 MW, što je bila predviđena snaga za ovaj eksperiment.
U tom trenutku desila se kritična greška – operater je prebacio regulaciju snage sa ručne na automatsku. Tom prilikom operater je, ili zaboravio da aktivira sistem za održavanje snage na tom nivou, ili je sistem zatajio, što je dovelo do pada snage na samo 30 megavata. To je predstavljalo 1% nominalne snage reaktora.
U svim reaktorima, nagli pad snage dovodi do stvaranja plemenitog gasa ksenona. Ksenonov izotop 135 apsorbuje neutrone i tako usporava reakciju cepanja uranovih atoma, što dalje dovodi do smanjene proizvodnje toplote, a time i do smanjenog ključanja rashladne vode.
Pročitajte i: Černobiljska katastrofa (1.deo)
Tako je srce reaktora ispunjeno uglavnom vodom, a ne vodenom parom. Tečna voda ima isti efekat kao ksenon – apsorbuje neutrone usporavajući rad reaktora i na taj način preti njegovim potpunim gašenjem.
Ova pojava poznata je pod imenom „ksenonsko trovanje reaktora” ili „ksenonska klopka”. Po nastupanju ove pojave, reaktor je nemoguće dovesti u operativno stanje. S obzirom na to da je reaktor 4 bio izložen ovoj pojavi, operater je počeo da izvlači kontrolne šipke iz rektora u pokušaju da podigne njegovu snagu.
Bezbedonosne procedure reaktora zahtevaju da glavni inženjer mora dati dozvolu za rad reaktora sa manje od 26 kontrolnih šipki, a da reaktor ni pod kakvim uslovima ne sme raditi sa manje od 15 kontrolnih šipki.
Po nekim procenama, operater je ostavio reaktor sa svega 6-8 šipki i tako uspeo da podigne snagu na oko 200 megavata. To je bilo daleko manje od snage koja je bila neophodna za ovaj test (500MW), ali u isto vreme i najviše, s obzirom na to da su u reaktoru bili prisutni ksenon i voda.
Katastrofalna greška je bila što je reaktor radio sa skoro svim šipkama izvan srca. Glavni razlog je što se neke od njih koriste za gašenje reaktora u slučaju havarije. Kada su šipke izvan srca reaktora, vreme potrebno za njihovo vraćanje je predugo da bi gašenje, u slučaju havarije, bilo efikasno. Procedure po tom pitanju su striktne, da ni predsednik Sovjetskog Saveza ne bi smeo pokrenuti reaktor sa manje od 15 kontrolnih šipki u srcu.
Sa 6-8 šipki u srcu reaktora, operater je, po cenu kršenja procedure, uspeo da podigne snagu na oko 7% nominalne. To je uzrokovalo druge probleme, a svaki od novonastalih potiče od proste činjenice da reaktor nije bio predviđen za rad na tako niskoj snazi.
Pribeglo se ručnom upravljanju nad pumpama za cirkulaciju vode, jer pod datim okolnostima, automatski kontrolori nisu radili kako treba. S obzirom na to da je ceo proces bio veoma komplikovan, operater nije uspeo da postigne odgovarajući protok vode. Za posledicu, došlo je do dodatne nestabilnosti reaktora i pretilo je njegovo automatsko gašenje.
Oslonili su se na dugme za automatsko gašenje reaktora u slučaju nesreće, ali parametri u reaktoru su bili toliko visoki da ovaj sistem nije bio u mogućnosti da ugasi reaktor. Čak i da su parametri bili u dozvoljenim granicama, sistem za automatsko gašenje ne bi reagovao, jer je prethodno bio isključen.
U 1:23:04, zatvoren je ventil napojne pare prema turbini. Jedan od sigurnosnih sistema predviđao je da reaktor bude automatski ugašen ako se obe turbine stave izvan pogona. Operateri su želeli mogućnost da ponove test ako bude neuspešan, pa je zbog toga sistem za automatsko gašenje isključen.
Kao što je bilo predviđeno testom, pumpe za cirkulaciju vode su preusmerene na napajanje strujom sa turbine koja je usporavala svoje okretanje. Tok rashladne vode je opao, izazivajući njeno ključanje.
U 1:23:21, zbog povećanog isparavanja vode snaga reaktora je počela da raste.
U 1:23:40, operater pritiska dugme za havarijsko gašenje reaktora, „A3-5”, i kontrolne šipke počinju da se spuštaju u srce reaktora. Kad je počelo spuštanje šipki nazad u srce reaktora, došlo je do potpuno suprotnog efekta. Grafit na vrhu kontrolnih šipki, koji pospešuje reakciju, istiskivao je vodu koja usporava reakciju, i umesto očekivanog gašenja reaktora, njegova snaga je počela da raste velikom brzinom.
U 1:23:44, snaga reaktora je bila neverovatnih 30 gigavata, što je bilo čak 10 puta više od nominalne snage reaktora.
U 1:23:45, peleti goriva su počeli da se raspadaju reagujući sa vodom, izazivajući njeno isparavanje i talas visokog pritiska u cevima sa gorivom.
U 1:23:47 po moskovskom vremenu, došlo je do eksplozije reaktora 4 nuklerane elektrane u Černobilju. Eksplozije su potpuno razorile metalni oklop srca reaktora. Vazduh nesmetano prodire unutra reagujući sa grafitom i na taj način stvara ugljen-monoksid. Taj zapaljivi gas je izazvao seriju od 30 požara unutar reaktora. Plamteći fragmenti goriva i grafita bivaju katapultirani na okolne reaktore i okolinu.
Eksplozija je bila toliko snažna da je podigla betonski poklopac reaktora koji je bio težak više od 1000 tona, te je nekoliko trenutaka ostao u zraku. U tom trenutku, ušao je zrak koji se pomešao sa procesom fisije što je uzrokovalo još nekoliko eksplozija.
Nakon što je eksplozija raznela krov sa reaktora, dogodilo se možda i najgore od svega. Opasan materijal koji se pre zadržavao u reaktoru proširio se u obliku plamena u okolinu.
Velike količine nuklearnog goriva, milijarde radioaktivnih čestica, velika količina krutog materijala je u obliku plamena padala po zemlji, a neki deo je padao i na krov susedne zgrade gde se nalazio turbogenerator. Krov je bio obložen katranom koji se ubrzo zapalio. Oko 50 tona nuklearnog goriva otišlo je u atmosferu, a drugih 70 tona padalo je okolo elektrane.
Unutar kontrolne sobe nalazili su se Dyatlov i ostali radnici. Oni su znali da se dogodila katastrofa, te da je velika opasnost od širenja radioaktivnosti u atmosferu. Nastala je panika. Neki su zvali vatrogasce, neki su otišli prema reaktoru. Ugledali su kako gori zgrada u kojoj se nalazio četvrti reaktor, a žice su visile sa zidova. Voda je prskala na sve strane i preko kablova što je izazvalo njihovo iskrenje.
Nizom eksplozija došlo je do velikog rasipanja radioaktivnih čestica oko elektrane. Kako niko od radnika nije nosio zaštitnu opremu, mnogi su u samo nekoliko minuta, a neki i u nekoliko sekundi, primili veliku količinu zračenja. Umrli su u roku od nekoliko nedelja.
Dok je Dyatlov hodao oko elektrane, video je grafite iz kojih se dimilo. To je potvrdilo ono najgore. Osim toga, goreli su i delovi jezgra reaktora što je značilo veliku opasnost zbog nuklearnog goriva – urana.
Vatrogasci su stigli na mesto događaja iako nisu znali što se zapravo dogodilo. Oni su počeli da gase požar unutar četvrtog reaktora. Niti jedan od vatrogasaca nije imao zaštitnu odeću na sebi ili maske kako bi se zaštitili od zračenja. Niko im nije rekao da zapravo idu u samoubilačku misiju.
U pomoć su stigli i vatrogasci iz okolnih gradova, neki su čak stigli i iz Kijeva. Do jutra gotovo je sav razbacani grafit bio ugašen, no požar unutar jezgra je još uvek bio izvan kontrole. Dim je i dalje nosio radioaktivni otpad u atmosferu. Mnogi od vatrogasaca su primili smrtonosne doze zračenja u roku od nekoliko minuta i potom su se odmah razboleli. Mnogo vatrogasaca, koji su se borili protiv požara, su umrli.
Viktor Bryukhanov je neposredno nakon nesreće uveravao stranačke lidere i nuklearne stručnjake kako je sve pod kontrolom. No, kada su dobili prve izveštaje o navedenom događaju shvatili su kako je došlo do velike katastrofe, kako je došlo do širenja opasnosti i po zapadnom Sovjetskom Savezu.
Prvi zamenik direktora sovjetske nuklearne komisije Kurchatev, Valeri Legasov, shvatio je do kakve je strašne nesreće došlo. Napomenuo je kako je opasnost time veća što je temperatura grafita koji gori veća, jer u tom slučaju postoji mogućnost i da se otopi nuklearno gorivo – uran. Topljenje urana dovelo bi do još veće katastrofe – uran bi tako otišao duboko u zemlju do podzemnih voda te ju tako otrovao.
Takođe, Legasov je znao kako je vrlo opasno u jezgru gasiti požar vodom, jer se ona pri temperaturi oko 2500 °C odvaja u svoje eksplozivne komponente – kiseonik i vodonik, što može dovesti do još većih eksplozija.
Iz tih razloga, Legasov je predložio da se požar ugasi peskom koji je pomešan sa borom koji apsorbuje neutrone, jer bi u protivnom katastrofa bila još veća. Počeli su sastavljati plan kako to izvesti, jer je bilo potrebno 4000 tone peska, a helikopter je mogao prevesti samo 100 tona.
Nakon toga, Bryukhanov, kao direktor elektrane, doneo je odluku da će ćutati o tome. Ovo je još jednom nametnulo tajnost u Sovjetskom Savezu. Bryukhanov je obavestio političke lidere u Kijevu i Moskvi kako bi trebalo evakuisati grad Pripjat. Oni su mu rekli da to ne čini, jer bi zahtev za evakuaciju stvorio masovnu paniku.
Takođe, smatrali su kako bi se reč o nesreći mogla proširiti, no sa druge strane time bi osudili hiljade sugrađana na bolest i moguću smrt. Službenici Komunističke partije s kojima je Bryukhanov razgovarao, u početku nisu razumeli opseg štete, uglavnom zbog ranijih Bryukhanovih uverenja kako je sve u redu. Rekli su mu da ništa ne radi dok ne vidi šta se dogodilo.
Dan nakon katastrofe, 27. aprila, zvaničnici i naučnici počeli su da stižu na to mesto nezgoda bez nošenja zaštitne opreme. U nedeljama i mesecima posle, ti ljudi su doživeli strašnu smrt. Zbog tajne ovog incidenta, građani u Pripjatu su se nastavili da žive svakodnevnim životom kao da se ništa nije dogodilo.
Sovjetski zvaničnici su konačno pristali da evakuišu to područje nakon što su izmerili velike doze zračenja na tom mestu. Reklamirali su ga putem radija i zvučnika. Oni su naredili stanovnicima da spakuju odeću za tri dana, uveravajući ih da će moći ubrzo da se vrate.
Još uvek nisu želeli da građani sumnjaju u krajnje ozbiljnu prirodu katastrofe koja se dogodila, pa makar to značilo i ugrožavanje zdravlja osoba koje su evakuisane. Iz tog razloga nisu dali građanima, prilikom evakuacije, zaštitne maske i respiratore kako ne bi izazvali paniku među njima.
Iz Pripjata je evakuisano oko 30.000 ljudi u Kijev. Vrlo duga kolona autobusa prevozila ih je do odredišta, dok su helikopteri i dalje gasili požar. Pripjat nije bio jedini grad iz kojeg se stanovništvo moralo evakuisati. Bilo je još nekoliko gradova i sela oko okolnih područja koja su takođe bila u opasnosti, te je tako evakuisano oko 100.000 ljudi.
Nastavak teksta pročitajte sutra!
Pročitajte i: 20 NEVEROVATNIH ALBINO ŽIVOTINJA
Priredila: Sara Radmilović