Lideri Sovjetskog Saveza su činili sve kako ne bi došlo do širenja informaija u svetu. Zabranili su svim Sovjetksim novinama da pišu istinu, već samo da se dogodila mala nesreća i da nema razloga za paniku.

No, to nije dugo trajalo. Svet je ubrzo shvatio da nešto nije u redu dok su merili visoke koncentracije radioaktivnost u vazduhu. U roku od dva dana nakon eksplozije, jedan od najotrovnijih elemenata – plutonijum – pojavio se u vazduhu. Takođe, u vazduhu je bilo puno drugih opasnih elemenata, jod-131, stroncijum-90 i cezijum-13 koji su više radioaktivni od uranijuma i plutonijuma.

Prikrivanje katastrofe je prestalo kada su druge zemlje počele da primećuju neobičnost visok nivo zračenja u vazduhu. Tako su, 28. aprila, radnici u nuklearnoj elektrani u malom gradu Forsmark u Švedskoj postali uznemireni kada su primetili porast nivoa radijacije u zemlji, vazduhu i drveću, ali i na telima zaposlenih do opasnih nivoa.

Njihova prva misao je bila je da postoji problem sa elektranom u Forsmarku. Ali nakon niza testova, shvatili su da je sa njihovim reaktorima sve u redu. Ubrzo su primijetili i tehničari u Danskoj, Finskoj i Norveškoj, svi su imali slične rezultate. Uz pomoć vremenske prognoze koja je potvrdila da duva jak vetar u Ukrajini, uključujući područje Černobilja, shvatili su gde je problem.

Sovjetskom predsedniku Mihailu Gorbačevu nije preostalo ništa drugo nego da kaže kako se dogodila nuklearna nesreća u Černobilju, ali kako deluju na čišćenju životne sredine i da svi bezbedno evakuisani. Nisu rekli nikakve detalje o nesreći, nadajući se da neće privući puno pažnje. Ali, bez obzira na izjavu, svi u svetu su bili u strahu.

Pročitajte i: Černobiljska katastrofa (1.deo)

Putnici su upozoreni da zaobilaze potencijalno pogođena područja i neke zemlje, posebno u centralnoj i južnoj Evropi, zbog toga su države izgubile milione dolara prihoda od turizma. Milione dolara su takođe izgubili i kada je radioaktivni materijal pao na poljoprivredne regione u Evropi i Aziji.

Mnogi su morali da ostanu u kod kuće, dok su se njihova kontaminirana područja čistila od radioaktivnih materijala. Šteta prouzrokovana černobiljskom katastrofom bila je ogromna, samo zato što je Sovjetski savez ćutao o tome.

Sve više činjenica o nesreći, putem medija, političkog rukovodstva i običnih građana, se pročulo, izazivajući bes i očaj širom sveta. Svetske novine i mediji širom sveta, izveštavali su o katastrofi u Černobilju. Svi su bili ogorčeni na Sovjetski savez za skrivanje tako važnih informacija. Zdravstveni problemi su bili jedan od glavnih izvora straha i ljutnje.

Nakon besa i panike, lideri sedam glavnih industrijaliziranih zemalja izjavili su kako im je žao zato što se nesreća dogodila. Izjavili su saučešće onima koji su pogođeni i njima je pružena pomoć u pogledu medicinske i tehničke pomoći. Takođe, mislili su da je nuklearna energija  i dalje jedna od najboljih izvora energije.

Čišćenje nuklearne elektrane u Černobilju trajalo je nekoliko dana. Prvi prioritet bio je ugasiti sve požare. Puno plamena je bilo locirano ne samo u jezgru reaktora, već i u okolnim zgradama. Bilo je nekoliko načina za njihovo gašenje. Mnogi požari su ugašeni peskom.

Najviše njih je stradalo od stravičnih posledica akutne radijacije, čak 237, mahom vatrogasaca i radnika koji su pokušali staviti plamen pod kontrolu. Vatrogasna kola se nikad nisu vratila u garaže, a vatrogasci se nikad nisu vratili svojim kućama.

Veliki broj ljudi je preminuo u mukama u prva 3 meseca nakon incidenta. Stvaran broj žrtava Černobiljske katastrofe nikad neće biti otkriven, jer je doktorima u Sovjetskom Savezu bilo zabranjeno da se radijacija upisuje kao uzrok smrti. Nezvanične procene govore da je od posledica radijacije i različitih oboljenja koje ona prouzrokuje, preminulo preko 300 hiljada ljudi.

Černobiljske žrtve bili su i likvidatori. To su bili ljudi koji su bili plaćeni ili primorani da pomognu u „likvidaciji”, posledica nesreće. Prve godine više od 650 hiljada likvidatora je čistilo mesto katastrofe.

 Mnogi od njih su se razboleli, a neke procene govore da je između 8000 i 10.000 likvidatora umrlo od posledica zračenja, kojem su bili izloženi u černobiljskoj elektrani. U tu grupu spadaju i oni koji su izgradili zaštitni betonski štit preko uništenog reaktora broj 4, nazvan sarkofag.

Vojnici su nakon eksplozije sakupljali smrtonosne komadiće radioaktivnog grafita sa krova reaktora 3 i bacali ih u kotao uništenog srca reaktora. Prvo se pokušalo sa robotima, ali tehnika je otkazivala zbog visoke radijacije. Zato je hiljade vojnika – biorobota poslato da ih zameni. To je bio najkraći posao od svih, trajao je svega 2 minuta.

Mnogi vatrogasci su bili izloženi zračenjem tokom požara da su primili, za samo pola sata, više zračenja nego što to obični ljudi dobijaju tokom svog života. Zbog toga su odmah pokazivali simptome intoksikacije zračenjem. Požar unutar jezgra je bio naročito teško ugasiti kako je temperatura rasla i do 2200°C. Helikopteri su ga posipali peskom kako bi ugasili vatru.

Tek su 6. maja ugasili sve požare i čišćenje je moglo početi. Radnici koji su otišli ​​tamo nisu bili svesni opasnosti od zračenja, ali im je bila obećana dobra plata, dodatni obroci, pa i u nekim slučajevima i prevremeno penzionisanje.

Njihova bezbednosna oprema je bila minimalna. Sve što su imali kao zaštitnu opremu bile su maska za lice i gumene rukavice. Neki su čistili još uvek vrele i svetlucave komade nuklearnog goriva, ne shvaćajući koliko oni zrače.

Ostali su prali radioaktivnu prašinu iz kuća i drugih zgrada, iskopavali slojeve obradivog zemljišta, posekli su drveće i grmlje, jer su mogli da apsorbuju velika količinu zračenja koja bi u slučaju požara otišla u atmosferu.

Postojao je još jedan problem, a to je bilo jezgro reaktora koje je još uvek pravilo radioaktivne čestice. Nije postojao način da se ugasi. Eventualno rešenje je bilo da se napravi betonski i čelični štit oko oštećenog prostora, kako bi izolovao uništen reaktor i čime bi smanjio nivo radioaktivnosti i omogućio radnicima da nastave sa radom na preostala tri reaktora.

Rad preostala tri reaktora bio je posebno važan jer većina okolnih područja koja nisu bila mnogo pogođena nesrećom, oslanjala su se na nuklearnu struju Černobiljske elektrane. U decembru 1986. godine izgrađen je sarkofag koji je bio visok skoro trideset spratova. Njegovom izgradnjom, ostali reaktori su mogli da nastave sa radom.

U neposrednoj blizini četvrtog reaktora bile su najveće koncentracije radioaktivnih čestica. Takođe, zbog uticaja vetra i širenja radioaktivnih čestica, velika količina je takođe bila na teritoriji istočne Belorusije i jugozapadne Rusije. Kako su radioaktivne čestice padale na razne površine, zračenja je bilo svuda. Krave su se zarazile jedući travu koja je bila ozračena. Tako su milioni litara mleka u Poljskoj, Mađarskoj, Austriji i Švedskoj postali neupotrebljivi.

Pročitajte i: TOP 10 najtraženijih zanimanja u 2020. godini

Priredila: Sara Radmilović