Kada na neku od svojih patnji bacite pogled iz ugla na koji možda do sada niste obraćali pažnju, shvatićete da je mnogi ljudi žive svakog dana. Na koji način ćemo percipirati situaciju u kojoj se trenutno nalazimo najvažnija je i jedina poenta.
Poznajem ljude koji svoju ljubav žive svakog dana, iako su fizički i geografski udaljeni iz egzistencijalnih razloga. Sa druge strane, poznajem i one koji za samo pola sata mogu da se fizički dodirnu, ali nisu i nikada neće shvatiti koliko su zbog toga srećni. U čemu je razlika? U percepciji.
U veku u kojem, na sreću ili nesreću, živimo, niko me ne može ubediti da smo zbog geografske udaljenosti prinuđeni da živimo socijalnu ili emocionalnu daljinu. Da li ćemo iskoristiti svu moć tehnologije ili ne samo je na nama. Da li ćemo kada se čujemo razgovarati o planovima, budućnosti, evocirati uspomene ili uz izgovore odbiti sve što nam se pruža takođe biramo sami.
Kada shvatite da vaših pola sata truda za određeni cilj nije veliki problem, jer postoje ljudi koji distancu žive svakog dana, shvatićete da treba da donesete odluku o percepciji.
Problema je, neosporno, na sve strane. Razloga za emocionalno rastrojstvo takođe. Tačno je da možete da se zaključate i plačete, kukate, vičete ili demolirate svoj stan, kako je kome drago, ali u tom trenutku takođe možete shvatiti važnu stvar: S ovim se ništa nije promenilo. Niti ste partnera iz Kine teleportovali do svog kreveta, niti ste vratili nekoga koga, iz ovog ili onog razloga, više nema.
Sa druge strane, osećaj nemoći je važan, jer upravo u njemu shvatamo da sami biramo kako ćemo se osećati. Ako prihvatimo da smo danas nemoćni i tužni, već sutra možemo odabrati da to ne budemo.
Zapamtite da svako opiranje nešto potvrđuje.
Činjenica je da ljudi teško prihvataju da nad određenim stvarima nemaju kontrolu. Zato je neophodno da osetimo nemoć, da bismo shvatili moć i nad čime promenom percepcije možemo imati kontrolu. Promenom percepcije dobijamo moć.
Na kraju, svrha svake patnje upravo je shvatiti da patnja nema smisla.