Od 35 slučajeva ubijenih žena 2018. godine, 27 slučaja nije bilo prijavljeno za nasilje, a u 2019. je od 28 slučajeva ubistva njih 15 ostalo bez prijave. „Nasilnik kada donese odluku da ubije on to učini i ne bira sredstva“, ocenila je državna sekretarka MUP-a.
U 2017. godini 26 žena je ubijeno u partnerskom nasilju. Devet od 10 devojaka doživi jedan ili više oblika seksualnog nasilja. Femicid u Srbiji nije tretiran kao posebno krivično delo. Čak 74 odsto femicida izvršeno je u partnerskom i porodičnom kontekstu, a 68% femicida izvršeno je u stanu, kući žrtve ili počionioca.
Celokupna situacija sa vanrednim stanjem i zabranom kretanja dovela je do toga da nasilnici, koji su i inače koristili strategije izolacije i kontrole partnerki, sada imaju olakšane uslove da te mehanizme pojačaju i očvrste. Zabrana kretanja zapravo je podrazumevala i zabranu kontakata, što je dosta uticalo na manjak podrške žrtvama nasilja u sopstvenoj okolini. Dodatni stresori koji su uticali na stepen nasilja u porodici jesu gubitak posla i ekonomska neizvesnost za mnoge porodice, kao psihološke teskobe koje nastaju iz straha od bolesti, nemogućnosti napuštanja domaćinstva i slično. Ono što je sigurno jeste da su žrtve nasilja sada u odnosu na nasilnika u zavisnijoj finansijskoj situaciji nego pre virusne pandemije.
U razgovoru sa ženama koje rade u okviru Autonomnog ženskog centra dobili smo širu sliku o tome kako izgleda biti izložen intimnom terorizmu.
Podaci Autonomnog ženskog centra pokazuju da se u prvih mesec dana od proglašenja vanrednog stanja javilo 3 puta više žena nego u uobičajenim okolnostima, pri čemu dodatno treba imati u vidu da je, zbog organizacije posla, SOS telefon dostupan samo u prepodnevnoj smeni.
U ovom periodu AŽC je pružio 430 usluga u vidu:
– 148 poziva na SOS telefonu od strane 127 žena
– 108 poziva na pravnom SOS telefonu od strane 88 žena
– 113 razmenjenih e-mail, Viber, WhatsApp i FB poruka
– 52 on-line konsultacije sa 36 žena žrtava nasilja
– 9 napisanih podnesaka
Bilo je potrebno da se način na koji one sarađuju sa žrtvama nasilja prilagodi novonastaloj situaciji, karantinu i policijskom času. “I inače, ali i tokom vanrednog stanja, naše usluge su ženama bile dostupne putem SOS telefona za psihosocijalnu podršku, telefona za pravnu pomoć, kao i putem mejla i Facebook stranice. Ono što se promenilo jeste da su se individualne konsultacije, koje se obavljaju uživo, sada takođe obavljale on-lajn. “, navele su.
Kako se neretko srećemo sa porodičnim nasiljem zanimalo nas je da li je moguće uočiti šablon ponašanja nasilnika.
“Obrazac nasilnog ponašanja nikada ne kreće šamarom ili nekim drugim prepoznatljivim oblikom fiziškog nasilja, već se u početku koriste mehanizmi kojima se negativno utiče na žrtvino samopouzdanje i samopoštovanje. Prvi znaci nasilja najčešće su različiti vidovi ispoljavanja ljubomore i sa njom povezane kontrole i izolacije, s tim da to u početku često deluje kao da je u pitanju briga – ta haljina ti ne stoji kako treba, ta prijateljica ti radi iza leđa, bolje je da slušaš mene jer ja te volim, javi mi se čim stigneš kući da ne bih brinuo i slično. Ovo su primeri koji žene često navode da su se dešavali u počecima veze, ali ih u tom momentu nisu doživljavale kao nasilje. Međutim, u značajnom broju slučajeva nasilnici se ne zadržavaju na ovome, već koriste i nove mehanizme koji kasnije eskaliraju u fizičko i druge oblike nasilja. “
Poslednjih godina o nasilju prema ženama mnogo više se govori u javnosti, što utiče na višu svest i informisanost žena o pojavi nasilja i vidovima podrške. Ipak, medijsko izveštavanje je uveliko opterećeno senzacionalizmom. Prema istraživanju grupe Novinarke protiv nasilja čak 70% medijskih objava o problemu nasilja prema ženama u prvoj polovini 2019. godine imalo je neke elemente neetičkog izveštavanja.
“Smatramo da je pitanje medija i obrazovanja vrlo povezano. Sa jedne strane, mediji su tu da prikažu problem, ali i da informišu i edukuju publiku, uključujući žene sa iskustvom nasilja. Sa druge strane, formalno obrazovanje o stereotipnim rodnim ulogama i nasilju prema ženama nužno je uvesti kako bismo mogli da očekujemo u budućnosti smanjenje ove pojave koja utiče ne samo na konkretnu ženu i njenu porodicu, već na celokupno društvo, a posebno imajući u vidu da partnersko nasilje počinje već u prvim tinejdžerskim odnosima.”, stav je Autonomnog ženskog centra.
“Šablon po kojem bi svaka žena sa iskustvom nasilja trebalo da se ponaša, za sada, ne postoji jer su, kao što smo već napomenule, slučajevi različiti i zavise od mnogo faktora. Bilo bi važno da žene probaju da nađu načina da kontaktiraju osobu od poverenja (prijateljicu, porodicu ili konsultantkinju), da sa tom osobom podele svoje iskustvo i da zajedno prave sigurnosni plan na koji način reagovati u sistuacijama. Ukoliko nisu u mogućnosti da komunikaciju obave razgovorom mogu koristiti alternativne metode poput obraćanja putem mejla ili FB poruka. Ono što često govorimo ženama koje preživljavaju neki oblik nasilja jeste da je važno imati strategije – niz isplaniranih koraka koje treba preduzeti u različitim situacijama. Na primer, ukoliko se plaše da će doći do eskalacije fizičkog nasilja da unapred znaju u koju prostoriju se mogu zaključati i da tu imaju skriven telefon kojim bi mogli da kontaktiraju policiju ili SOS telefon za žrtve nasilja.
Takođe, iako je bilo proglašeno vanredno stanje i doneta mera policijskog časa – ukoliko žena proceni da je životno ugrožena, nije zabranjeno bežati, prijaviti nasilje i tražiti podršku i zaštitu institucija “, savetuje AŽC.
Pored Autonomnog ženskog centra, žrtve mogu nasilje prijaviti i MUP-u koji ima besplatnu telefonsku liniju koja prima prijave elemenata porodičnog nasilja 24 sata dnevno. Nasilje nije privatan problem. Tretirajmo ga kako dolikuje.
Pročitajte i: Ni ulice, ni gradovi. Do ljudi je.
Autor: Jelena Stančić
Izvori: Autonomni ženski centar, Danas.rs