“Ne dozvolimo da izgubimo memoriju” – upozoravao je Umberto Eko svoje studente pre više od četvrt veka objašnjavajući opasnost korišćenja društvenih mreža za sticanje saznanja. Književnik, filozof, lingvista, jedan od najznačajnijih mislilaca našeg vremena, bio je šezdesetih godina jedan od predstavnika avangarde u italijanskoj kulturi.
Pripadao je književnom pokretu „Grupa 63“, osnivač je književnih časopisa „Il Marcatre“ i „Il Quindici“, bavio se proučavanjem načinima masovnog informisanja i nije propuštao priliku da kritikuje vulgarnost novih medija koji redukuju kompleksnost istorijskih događaja.
,,Danas se ostavlja previše prostora imbecilima, ne tako davno oni su bili ućutkani.”
“Novine imaju previše stranica i najčešće prenaglašavaju vesti koje zapravo nisu novosti. U današnje vreme vojni pučevi sprovode se tako što se okupiraju TV ekrani umesto vojnih kasarni. Ljudi koji žive zagledani u televizijsku stvarnost žive u stvari u nekom drugom svetu. A urednici? Sve bih ih vratio u školu.”
Direktan i neumoljiv u kritici medija, Umberto Eko je u intervjuu za dnevni list „L’Unita“, koji je objavljen 1993, proročki ukazao i na uticaj medija i interneta koji će uslediti mnogo godina nakon što je na ovu temu sa njim razgovarao novinar Andrea Germandi.
“Po mom mišljenju, televizija je potencijalno štetna jer provodimo život izgubljeni u virtuelnoj stvarnosti, u drugom svetu. Postajemo alkoholičari, posebna vrsta alkoholičara. Lakše je opiti se televizijom nego vinom, jer vino košta i uvek postoji granica do koje može da se pije. Bude vam muka pa prestanete. Sa televizijom nije tako, i ne uviđamo da smo prevršili meru. Međutim, i dalje sam optimista. U glavi mi je analogija između televizije i automobila. Pre nekoliko godina mislili smo da ne možemo bez automobila i da možemo čak da zaboravimo kako se hoda. Ali saobraćaj, zagađenje vazduha, ekologija naterali su nas da ponovo otkrijemo neke druge vrednosti. Sad ljudi idu peške ili voze bicikle. Ko zna, možda će se isto desiti i sa televizijom.”
Govoreći o uticaju medija na formiranje javnog mišljenja, Umberto Eko je često isticao i dalekosežne posledice malih interesnih zavera koje su u svakom trenutku mogle da prerastu u opasno manipulisanje.
“Postoji mnogo tih malih zavera, ali paranoja jedne univerzalne zavere je najmoćnija, jer je večna. To je jedno psihološko iskušenje čitave naše vrste. Karl Poper tvrdi da je sve počelo od Homera. Sve što se dogodilo u Troji, kaže Homer, bilo je smišljeno dan ranije na vrhu Olimpa. To je način da se ne osećate odgovornim ni za šta. Zato su diktatori koristili univerzalnu zaveru kao oružje.”
Slavu je stekao romanom „Ime ruže” (1980), po kojem je snimljen i kultni film. Usledili su „Fukoovo klatno”, „Ostrvo dana pređašnjeg”, „Baudolino”, „Tajanstveni plamen kraljice Loane”, „Praško groblje”. Od ilustrovanih izdanja, najpoznatija su „Istorija lepote” i „Istorija ružnoće”.
“Uvek su me definisali kao eruditu i filozofa, kao teškog pisca. Onda sam napisao roman koji uopšte nije eruditski, koji je napisan jednostavnim jezikom: ‘Tajanstveni plamen kraljice Loane’, pa se od svih mojih romana najmanje prodavao. Dakle, verovatno pišem za mazohiste. Samo izdavači i neki novinari veruju da ljudi žele jednostavne stvari. Ljudi su umorni od jednostavnih stvari. Oni žele izazov”, rekao je u intervjuu za „Gardijan“ 2011.
Međutim, nadirući uticaj društvenih mreža Eko nije doživeo u svakom trenutku kao izazov. Naprotiv. Njegov akademski rad do 1990. godine bio je okrenut fenomenu masovnih medija, naročito televizije, ali 2010. godine na meti njegove kritike našli su se internet i društvene mreže. Internet je čak u jednom trenutku definisao kao „parodiju enciklopedije koja sakuplja sve znanje na svetu jer obuhvata i pogrešne informacije“, a tri godine kasnije ukazao je i na opasnu zavodljivost društvenih mreža.
“Internet predstavlja istovremeno i vlastitu suprotnost. Mogao bi mnogima da umanji usamljenost, ali u praksi ju je uvećao. Internet je omogućio mnogima da rade od kuće, ali ih je to učinilo još izolovanijim. Pritom stvara sopstvene načine da izleči tu izolovanost, Tviterom, Fejsbukom, koji samo pogoršavaju jer ljude često povezuju sa priviđenjima. Na primer, čovek misli da je u kontaktu sa lepom devojkom, a naposletku se ispostavi da je muževni policajac.”
Pročitajte i: 4 osnovna razloga zašto bi trebalo da prestanemo dа koristimo društvene mreže
Iako je, kako je često naglašavao, zagovornik tehnoloških inovacija, Eko nijednog trenutka nije dovodio u pitanje opstanak knjige. „Ovo nije kraj knjige, mada će pravi čitaoci uvek želeti fiziku u rukama. Pravom čitaocu ne treba bilo koji ’Petar Pan’, on želi svog ’Petra Pana’.“
Umberto Eko je umro 19. februara 2016. u Milanu. Imao je 84 godine. Na drugom kraju sveta u devedesetoj godini umrla je Harper Li, čuvena američka spisateljica, poznata po romanu „Ubiti pticu rugalicu”. I jedno i drugo su svojim delom promenili način razmišljanja mnogih ljudi. I živeli su dovoljno dugo da vide kako su njihova dela uticala na ljude koji su ih čitali.
Izvor: ekspres.net