Ono što društvenu stvarnost čini naročito složenom i specifičnom jeste činjenica da je njihov nosilac čovek, kao svesno, slobodno i praktično biće. Tu se uvek susrećemo sa problemima slobodnog izbora, subjektivnog opredeljivanja, neponovljivosti i samoodređenja, a njihovo proučavanje i naučno objašnjenje i predviđanje nije nimalo lak i jednostavan zadatak.
Sela na našoj planeti ima više miliona i ona se međusobno veoma razlikuju. Postoje sela od svega 50. stanovnika, ali i ona od više 1000. ljudi. Bez obzira na sve razlike, njih povezuju neki zajednički elementi, kao što su: povezanost ličnosti, prirode i prostora.
Srpsko selo je danas, posle svega što je preživelo ekonomski i u svakom drugom pogledu postalo zavisnije od države nego što je bilo nekadašnje selo. Kao takvom, našem selu danas nedostaje više neophodnih uslova za razvijanje poljoprivrede: pravno i tehnički uređeno zemljište, obrazovana radna snaga, veći stočni fond, jeftiniji kapital, pa prema tome, trajniji interes i zdravija motivacija mladih ljudi da se bave poljoprivredom i ostanu da žive u selu. U tom smislu neophodne su sinhronizovane i temeljne sistemske reforme, kako na globalnom tako i na lokalnom nivou društvene organizacije srpskog sela i poljoprivrede.
Naša agrarna struktura je toliko nepovoljna za moderan agrarni, ruralni i ukupan društveni razvoj da je pravo čudo kako se uopšte zabeleži poneki pozitivan bilans u izvozu i još ponečemu.
Spoljne i unutarnje okolnosti su takve da će zbog njih srpsko društvo još dugo ostati nerazvijena evropska periferija. Takvi prostori su osuđeni na zavisan razvoj dokle god se sami prepuštaju spoljnim akterima (investitorima, partnerima, prijateljima) i drugim spoljnim činiocima. Takav razvoj uvek će najviše biti u spoljnem interesu. On će biti manje štetan samo ako domaća pamet i ljudi budu makar ravnopravni, ako ne i iznad nivoa bogatijih i organizovanijih stranih aktera.
U novom vremenu preživeće samo ona mala društva koja budu imala svoje znanje i kadrove, autonomnu organizaciju i autentičnu zdravu motivaciju da ozbiljno i temeljno rade, što bi seljaci rekli – domaćinski, a to znači da rade za svoje porodično domaćinstvo, poljoprivredno gazdinstvo, preduzeće, zadrugu, selo, opštinu ili državu.
Pročitajte i: Preduzetništvo – način mišljenja i života
Da bismo opstali, a naročito razvijali, kao malo i siromašno društvo moramo čuvati i štititi svoju najvredniju tradiciju i ljude, a prečesto ih se i lako odričemo!
Bolja vremena i povoljnije okolnosti ne vredi čekati, njima se promišljeno i hrabro mora poći u susret i menjati nizom strukturnih reformi.
Neohodno je aktivirati ono što se ima da bi se pribavilo ono što nedostaje, narodski rečeno – uzdaj se u se i u svoje kljuse! U tom smislu realno i racionalno bi bilo učiniti ono što se može, s onim što se ima, tamo gde je moguće, s onima koji znaju, hoće i mogu, sad i ovde, za svoje selo, opštinu, državu Srbiju, a to su uspešni ljudi iz srpske dijaspore, zavičajna mreža naših sela, ako se dobro umreže i domaćinski objedine da urade ono što niko drugi ne bi mogao!
Pitanje pozitivnog smera društvenog razvoja u osnovi je humanističko, jer se sve vrti oko čoveka, filozofije života svakog ponaosob!
Pročitajte i: Porodično nasilje tokom vanrednog stanja
Naslovna fotografija: serbia.com
Autor: Katarina Matić