Ovih dana su nam misli svima polupane, tu i tamo, jer se bore, čini mi se, svakog dana sa sve više informacija koje nas stežu za gušu i isisavaju vazduh neophodan za svakodnevna činjenja.
Čini mi se, a možda i ne čini, da se vreme koje živimo svakim danom ubrzava sve više. Čak toliko da podseća na rolerkoster koji preti da će nas ispustiti u međuprostoru ako ne uspemo da pohvatamo sve o čemu se priča i ostanemo u toku.
Ranije se, čini mi se, važna tema razvlačila mesecima. Znate ono, o Vidovdanu za Vidovdan, o ljubavi u mesecu Prajda, o borbi protiv bolesti nekako uvek, ali opet spakovano tako da u svakom trenutku u rolerkosteru znate gde ste, koje je vaše mesto i da li i koliko čvrsto treba da se držite. Ispadanje do sada nije bila opcija. Danas, međutim, nekako sve izgleda tako brzo da verujem da smo mnogi i ispali, samo nam još uvek niko nije rekao. Teško je držati se baš za sve što je ovih dana aktuelno.
Sluđeni preventivnim merama za suzbijanje i sprečavanje širenja virusa, tek smo stigli da u pauzi kažemo po koju o nemirima širom Amerike i Francuske, trudeći se da izbalansiramo da vaga ipak prevagne na nemire u bratskoj nam Crnoj Gori ili one na Kosovu. Posle toga smo se već izgubili i čitav dan nam se pretvara u analizu trenutnog. Ali, ne trenutnog u kojem treba delati, već trenutnog o kojem samo mislimo i povremeno nešto kažemo. A onda red političke kritike, pa red analize da li je slogan BlackLivesMatter bilo bolje pretvoriti u EveryLifeMatters ili ne. Red šale, red crnjaka, red suza, red kritike, red kritike, red kritike… Pa sve ispočetka.
Verujem nekako podsvesno da stres koji prosečno informisan čovek doživi u toku dana odgovara osobi koja je spremna za lečenje. Znam na šta ste prvo pomislili! Svi smo za lečenje, ali nema mesta u bolnicama, jer je pandemija u toku. Zdravstveni sistem ne valja. Lažu nas. Mediji lažu. Ljudi umiru. Političari se bogate.
Udah. Izdah. Brojimo do deset.
Ja baš nekako jesam za slobodu govora, demokratiju i sve što uz to ide, ali mi je u svom ovom brlogu informacija jedna misao posebno zveknula šamarčinu. Verujem da svako od nas ima svoje mesto na ovom svetu i da svako mesto zahteva određenu vrstu delanja. Znate ono, obaveze, očekivanja, porezi… Shodno tome, iako jesam za slobodu mišljenja i govora, ne mogu da se ne zapitam ko ili šta jednoj osobi koja sedi u svojoj udobnoj sobi i ofrlje iščitava važne vesti na Fejsbuku daje za pravo da iste komentariše i kritikuje. Komentarisanje, naravno, nije zabranjeno, ali vratimo se na ono uzročno-posledično.
Šta ti, osobo, ovom svetu daješ, pružaš ili olakšavaš da bi kao posledicu stekla pravo da se u analizu i kritiku uključiš iz svoje udobne sobe i još udobnije stolice?
Razmislite o ovome pre nego što drvlje i kamenje sručite na mene i svaki put kada otvorite svoja usta da izgovorite nešto što liči na Ništa ne valja, zapitajte se Čime sam doprineo ili mogu da doprinesem da ovde bude bolje, a nisam i odakle mi, onda, pravo da rasipam pozajmljenu pamet.
Ne može o zaštiti životne sredine da priča neko ko ne reciklira, baca opuške od cigareta na sve strane, koristi plastične kese, istresa smeće gde stigne, omakne mu se da nešto baci kroz prozor auta, nikada nije učestvovao u akciji sakupljanja smeća i slično. O pitanju da li nam je obezbeđeno i dostupno da budemo ekološki osvešćeni da, ali shvatate da to nije pravac u kojem se retorika uglavnom kreće.
Isto tako, ne može o aktuelnoj borbi protiv rasizma da priča neko ko ne ide u Hrvatsku na more, ne poznaje istoriju sopstvenog naroda, mrzi šiptare, psuje cigane i grozi se vlaha. Znam da nije isto, ali je vrlo slično i jednostavno ne može. Nema pravo.
Na kraju, kao zemlja teška činjenica, ko nam i šta daje za pravo da sažaljevamo prosjake i beskućnike po ulicama, ako nismo spremni na to da ih povedemo kod sebe kući, ako imamo kauč viška? Upravo tako. Niko. I ništa.
Hoćemo li sada da pričamo o miru u svetu?
Šta smo uradili? Mnogi verovatno jesu, bar nešto. Ali je više onih koji prstom mrdnuli nisu. Osim kada posežu za kritikom aktuelnog. Tada baš umeju da upiru prstima.
Imamo li prava? Mnogi verovatno imaju, bar na nešto. Ali je više onih kojima toplo preporučujem da namaknu zavese na prozorima soba iz kojih se javljaju.
Postavimo se, molim vas, sami na svoja mesta. I čvrsto se držite. Ko zna, vidite da je rolerkoster ubrzao toliko da možda i ne stignemo da ispadnemo pre nego što i sam izleti iz šina.
