Gotovo da ne postoji niko ko se bar jednom nije zapitao kako njegov život vide drugi ljudi i kako sve što radimo izgleda iz „objektvnije“ perspektive. Bilo da govorimo o prijateljima, članovima porodice ili nekome koga uopšte ne poznajemo, drago nam je kada čujemo da nas drugi vide u dobrom svetlu. Međutim, šta ako oni primećuju neku osobinu za koju mi nikada ne bismo rekli da posedujemo?
Šta bi pisac uočio i kako bi nas opisao? Kako bi izgledao naš život kada bi bio priča? Da li bi nam pisac dao fabulu kakvu zaslužujemo ili bi je prerano okončao?
U moru nedoumica i traženja drugog ugla, nalazi se termin hamartija. Najčešće, hamartija označava grešku ili zabludu u kojoj se protagonista nalazi i koje je nesvestan. Upravo zbog toga što ne zna da ima neku manu, junak često tokom kulminacije svoje priče doživljava neuspeh, pa čak i tragičan kraj.
Ova reč preuzeta je iz grčkog jezika, a koristi se i u teologiji i u književnosti. Prvi ju je upotrebio Aristotel u svom delu „Poetika“. O hamartiji je tom prilikom govorio kao o trenutku koji je značajan za okretanje radnje u suprotnom, tj. neočekivanom pravcu. Tačnije, smatrao je da svaki junak priče dolazi do presudnog momenta kada svojim učinkom može da izmeni situaciju. Ukoliko junak ima urođenu manu ili nije svestan neke svoje negativne osobine, jedino što će se desiti jesu katastrofalni rezultati.
Prema stoičkoj i hrišćanskoj definiciji, hamartija bi bila bliska moralnim nedostacima, a često se povezuje i sa učinjenim grehom koji protagoniste košta života.
Pročitajte i: 7 zanimljivih Aristotelovih zabluda
Koji su junaci imali hamartiju?
Vilijam Šekspir „Hamlet“: Hamletova hamartija jesu njegova neodlučnost i želja za osvetom koje do kraja drame rezultiraju i njegovom, ali i smrću drugih junaka. O tome svedoči i dobro poznata dilema: biti ili ne biti – pitanje je sad.
Meri Šeli „Frankeštajn“: Briljantni naučnik, dr Viktor Frankenštajn, opsednut je idejom da preuzme ulogu Boga i sam stvori živo biće. Njegova hirovitost, ponos i arogancija dovode ga do toga da stvori čudovište koje mu se zbog svoje ružnoće sveti .
Sofokle „Kralj Edip“: Edip je lik koji nije bežao od svoje sudbine. Na samom početku drame on je predstavljen kao slavni i ponosni kralj. Međutim, kako radnja odmiče, Edip preispituje osećanja srama i očaja sve dok ga sudbina na kraju ne porazi, odnosno dok ne bude proteran iz zemlje.
Šta pisci postižu hamartijom?
Hamartija u čitaocima stvara osećaj straha i empatije. Identifikujući se sa protagonistima koji imaju manu koje nisu svesni, čitaoci preispituju i svoje dobre i loše kvalitete, ujedno se plašeći da ih ne zadesi ista sudbina.
Smatra se da se hamartija može korisititi i u moralne svrhe kako bi se ohrabrili ljudi da radom na sebi izbegnu tragediju.
Pročitajte i: Volite grčku mitologiju? Podsetite se ovih 10 priča
Pripremila: Vanja Velisavljev
Izvor: Litgerarydevices. net
Foto izvor: Bookstr.com
