Kada kažemo da je neko usamljen, najčešće ga zamišljamo izolovanog od drugih, tužnog, čak i depresivnog. I u velikoj meri smo u pravu. Međutim, kada kažemo da neko samuje, da je u samoći, slika koju zamišljamo je gotovo ista kao prethodna. Ali ovog puta nismo u pravu. Samoća podrazumeva, naravno, da u blizini nema nikoga, ali ona ne znači i osećanje usamljenosti i ne nosi sa sobom loša osećanja, a čak može dovesti i do boljeg poznavanja sebe i stanja veće svesnosti o sopstvenim postupcima i razlozima za njih.
Usamljenici ne moraju da budu strani, daleki i zastrašujući, kako ih drugi ljudi doživljavaju, a još manje da imaju neki problem ili poremećaj. Mnogo je komplikovanije osobama koje ne mogu same i kojima je život potpuna katastrofa ukoliko nisu okružene ljudima. Oni ne žele, ne mogu, niti smeju ikada da budu sami, čak ni za trenutak. Usamljeni ljudi su više uočljivi, ne samo zbog toga što su takvi, već i zbog zagonetnosti koju ta činjenica nosi sa sobom. O čemu li misle, šta sanjaju, kome veruju, koga vole, čime se bave, da li čitaju, postoji li bar neko važan u njihovom životu, zašto su takvi – to su najčešća pitanja koji postavljaju ljudi sa strane, a ne shvataju da usamljenost znači upravo suprotno. Takvi ljudi su najčešće u svom svetu po sopstvenom izboru. Usamljeni ljudi ne govore preglasno, ne vrište od sreće, ne kukaju glasno, ne svađaju se neprimereno, ne plaču pred svima. Oni imaju svoj zidić preko koga može samo da se proviri. Postoje ljudi koji imaju faze samoće i faze društvenosti, oni kojima će biti potrebno više ili manje samoće, ali ona nam je svima potrebna.
Pročitajte i: Kako prevazići i pobediti socijalnu anksioznost?
Samoća nam omogućava kreativnost, najbolje ćemo biti u stanju da se posvetimo čitanju, uživanju u prirodi, razmišljanju o sopstvenom razvoju. Ona podrazumeva unutrašnji mir koji proizilazi iz stanja unutrašnjeg bogatstva. Svet u kome živimo je svet komunikacije ili razmene informacija. U svetlu svega toga, često zaboravljamo koliko je važno biti u stanju i da se isključimo iz njega i stavimo u stranu zahteve koje ljudi pred nas postavljaju. Ne možemo svima ugoditi, a i ne treba, zar ne? U samoći postoji sloboda i to ne samo od ograničenja koja dolaze sa prisustvom drugih ljudi, već i da radimo šta god želimo i da pustimo naše misli da lutaju. Samoća predstavlja pre karakteristiku snage, nego razlog za zabrinutost. U samoći smo mnogo skloniji da kada razmišljamo, pronalazimo nove načine za posmatranje sebe, ali i postavimo ličnu listu prioriteta u svom životu koja je autentična i koja će nas, ukoliko je sledimo, činiti srećnim i zadovoljnim. Samoću treba da birate jer tako rastete s njom. Ona vam pomaže da pronađete sebe, svoje deliće izgubljene i sakrivene po uglovima duše, daje vam priliku da više dajete i volite, da vas manje nešto boli i da više razumete tuđu bol, povećava saosećanje, razumevanje i ljubav prema sebi, ali i drugima.
U usamljenosti ste odvojeni od drugih ljudi, ali i sebe samog, od važnih aspekata koji postoje samo u odnosu sa drugima. C.S. Lewis u to ime kaže: “Čim postanemo potpuno svesni sebe, otkrivamo usamljenost, imamo telesnu, emotivnu, intelektualnu potrebu za drugima, oni su nam potrebni da bismo mogli spoznati bilo šta, čak i sebe same“. Suprotno tome E.M. Cioran samoću opisuje ovako:“U tom trenutku ostao sam sam. Šta bih više mogao poželeti? Nema veće sreće, odnosno ima, kad čujem kako moja samoća raste u tišini“.
Prokletstvo ili blagoslov samoće – birate sami šta će vam značiti!
Pročitajte i: Evo kako da povećate samodisciplinu
Foto izvor: Getty Images
Izvori: tim-press.hr, opuz.rs, danas.rs
Priredila: Katarina Matić