Ako ste se nekad zapitali u školi kako je moguće da svi pre vas okreću list papira i počinju da čitaju ono što je napisano na sledećoj stranici (ili vam se barem činilo da ste poslednji koji prelistava na drugu stranu), verovatno je da ste opravdano tako mislili, iako nam onda kada krenemo da sustižemo naše kolege iz klupa pada kamen sa srca i više se ne osvrćemo na ono što je bilo, već samo punom parom guramo napred kako bismo što više pročitali i što pre završili, te u najvećem broju slučajeva i ne znamo da li zaista jesmo ili nismo poslednji koji su okrenuli list. I to ide na uštrb kvalitetnom čitanju, barem ako je naša brzina čitanja tu samo brzine čitanja radi i sustizanja ostalih učenika. Intuitivno je, dakako, da nešto nije u redu kada se nađemo u ovakvoj situaciji.
Zašto neki ljudi brže čitaju, a usput i bolje razumeju pročitano, dok neki uporno ne uspevaju da savladaju isto gradivo u istom vremenskom roku? Jedan od odgovora je svakako i manjak koncentracije, ali i odgoja i navika. Kako bismo mogli da se popravimo i da li je sada možda prekasno za tako nešto?
Prvo, bilo bi dobro da spomenemo nekoliko poznatih slučajeva koji su demonstrirali neverovatne veštine brzog čitanja. Evgenija Aleksejenko je žena/devojčica koja je uspela da pročita najviše reči u minutu do sada, barem tako glasi zvanična statistika. Nakon što je njen otac otkrio, kada je ona imala 15 godina, da novinske članke čita gotovo bez ikakvog fizičkog truda i napora u 2 sekunde, grupa naučnika je u Kijevu za nju pripremila set testova kojima će proveriti koliko brzo i sa kojim stepenom razumevanja ona čita dati materijal koji je bio obiman, od prastarih ruskih spisa do još neobjavljenih prevoda nemačkih romana, a ona je naravno čitala samo ruski. Njoj je bilo 18 godina kada su ekperimenti bili sprovođeni nad njom, a ustanovljeno je, ne da može da pročita neverovatan broj reči u minutu (što je standardna jedninca), već da u petini jedne sekunde ona pročita 1390 reči! Među poznate „spidridere“ ili brze čitaoce (eng. speed readers) uvrštavamo i: neutoljive žeđi za znanjem, velikog engleskog filozofa Džona Stjuarta Mila, zatim američkog predsednika Frenklina Ruzvelta i jednog od najpametnijih predsednika koje je ovaj svet do danas video, Džona F. Kenedija, za koga se znalo da je išao na časove brzog čitanja jer mu je ta veština bila preko potrebna za uspešno izvršavanje svakodnevnih poslova.
Pročitajte i: Evo kako da povećate samodisciplinu
U svojoj knjizi „Brzo čitanje“, Toni Buzan nam otkriva da nije kasno da se naučimo brzom i smislenom čitanju, ali nam otkriva i metode koje će nam pomoći da brzo i sa razumevanjem čitamo bilo koje dato štivo, te u kojim uslovima i uz koja pomoćna sredstva bismo mogli da upospešimo naše kompetence.
Toni Buzan tvrdi da, kao i sa svakim sportom ili disciplinom u kojoj želimo da se istaknemo, treba da vežbamo kako bismo dostigli zadovoljavajući ishod. Stoga, brzo čitanje zahteva vremena u kom ćemo vežbati novonaučene tehnike i koncentrisanost na zadatak kako bismo dostigli naš cilj. Kao u slučaju sa mladom Evgenijom Aleksejenko, nije uvek stvar vežbe, ali kako nismo svi geniji niti prodidžiji, ne bi bilo loše poslušati par saveta ovog engleskog pedagoda i teoretičara, čije knjige su uspele da uštede mnogo vremena i energije. Prosečna brzina čitanja je 200 reči u sekundi, ali Buzan obećava da nakon pročitane knjige „Brzo čitanje“, bivmo u stanju da se sa lakoćom popnemo do brzine od 1000 i više reči u minutu.
Za početak, potrebno je da se postaramo da u trenutku kada čitamo zadovoljavamo sve spoljne i unutrašnje uslove neophodne za dobro razumevanje pročitanog i fizičku posturu koja garantuje brz prelazak očima preko pisanog materijala.
Oči bi trebalo da budu udaljene 50 centimetara od papira, odnosno površine sa koje se čita, kako bi periferni vid uspeo da uhvati što više informacija i time ih brže procesira. Ovime ćemo se osposobiti za grupisanje reči pri čitanju, a ne čitanje reč po reč, čime svakako povećavamo broj reči koje pročitamo u minutu. Bitna je i podloga na kojoj sedimo, a i na kojoj se nalazi materijal za čitanje. Naš sto (visine 73-81 cm) bi trebalo da bude 20 centimetara iznad našeg sedišta. Ovime upošljavamo mišiće koji inače treba da budu aktivni pri sedenju, a sve ostale opuštamo, uz to da treba da se trudimo da nam kičma bude u prirodnom, blago zakrivljenom položaju. Ne treba se previše opuštati u svojoj sedeljki, ne treba podmetati jastučiće na koje ćemo sesti i ne treba sedeti na preudobnoj stolici, jer to, prema Buzanovim rečima, ima kontraefekte, odnosno taj nivo komfora nas nužno pravi pospanijim, što opet tera naše misli sa glavnog zadatka, a u nekim slučajevima nas zaista i uspava, te ništa od zadatih ciljeva ni ne postignemo.
Kada smo bili mali, verovatno su sve nas učiteljice i učitelji, a možda i roditelji terali da ne pratimo prstom tekst, već da sklonimo prst sa papira i da vežbamo da ono što je napisano pratimo samo očima. Da smo bili pametni kada smo bili mali, posmatrali bismo šta oni rade kada čitaju neke duže tekstove i primetili bismo da u većini slučajeva, oni koriste olovku i njome prate tekst. Mogli bismo onda reći: „Gle, učiteljica/učitelj radi suprotno onome što nas uči!“ Dakle, koristite prateće sredstvo (olovku, prst, pa može i iglu za štrikanje), samo da što manje senke pada na tekst koji prelazite.
Za uspešno razumevanje pročitanog, Buzan preporučuje da procenimo kada je najbolje vreme u toku dana da počenom sa čitanjem. To je nešto što je u potpunosti individualno i treba sami da procenimo u koje doba smo najorniji za jedan mali poduhvat kakv je čitanje. Takođe, bitan spoljašnji faktor je oslobađanje bilo kakvih omtenja i prekida tokom čitanja, osim, naravno, onih koje su u poptunosti nezaobilazne i neodložive.
Dve najbitnije strategije koje moraju verodostojno biti sprovedene u praksu jesu eliminisanje regresija (eng. regression) i nesvesnog vraćanja na prethodno pročitani materijal (eng. back-skipping). Na ovome pisac knjige „Brzo čitanje“ insistira i ove dve prepreke predstavlja kao fokalne tačke na koje treba da se usredredi svako ko želi da napreduje u disciplini brzog čitanja. Svakako, lakše je ukloniti iz navike onaj fenomen kog smo svesni, što je u ovom slučaju regresija, odnosno namerno vraćanje na prethodne delove teksta koje smo pročitali u isti mah kada aktivno čitamo isti taj tekst (vraćanje na nepoznate reči, nismo sigurni da li smo pročitali glagol u pravom glagolskom vidu ili se samo vizuelno vraćamo na reč jer mislimo da ako je budemo gledali dovoljno dugo da ćemo se setiti njenog značenja posredstvom njenog grafičkog izgleda). Međutim, i pojava kakva je back-skipping je lako premostiva, pogotovo ako shvatimo da je nesvesnu radnju najlakše sprečiti nekom drugom nesvesnom radnjom. Toni Buzan, pre svega, savetuje da treba da treniramo oči i „gutamo“ što veće delove teksta i time ritmički shvatamo i percipiramo ono što čitamo. Kada je reč o regresijama u čitanju, treba praktično da se nateramo da se ne vraćamo na reči koje nismo prepoznali jer ukolko budemo pratili sve prethodno date preporuke, nama će se značenje samo ukazati, to jest zaključićemo šta znači koja reč iz samog konteksta u kom se nalazi. Ukoliko se zaista budemo vraćali na prethodno pročitano dok čitamo, oči nam se nepotrebno umaraju, gubimo nit u čitanju i povećavamo rizik da zaboravimo šta smo već pročitali.
Naravno, Buzan daje čitavu knjigu predloga za uspešno brzo čitanje, ali ovo bi bili temelji na kojima se gradi dalji razvitak brzog čitaoca koji teži ka tome da čita do 1000 reči u sekundi.
Sva sreća te „Brzo čitanje“ imamo prevedenu na srpski, te možete svoju brzinu u čitanju vežbati upravo i na ovoj knjizi.
Pročitajte i: 7 zanimljivih Aristotelovih zabluda
Pripremio: Luka Ivanović
Izvor: Toni Buzan, Brzo čitanje
Foto izvor: pexels.com