Istorija nekog grada nije potpuna ako isključivo govorimo o muškim revolucionarima, junacima, književnicima, naučnicima… U moru onih „nespomenutih“ uglavnom se nalaze žene, bez kojih društvo ne bi bilo isto.

Očekivano, o njihovim životima nedostaju podaci, te tako najčešće ne možemo znati tačan datum njihovog rođenja, niti kako su  izgledale. Zna se svega nekoliko stvari, a pitanja kao što su da li je to zbog njihove skromnosti, da li je  zato što u to vreme to nije bilo moderno ili da li je to samo zato što su žene, uvek su u podsvesti onih koji o njima žele da saznaju više.

U novosadskoj istoriji zasigurno će ostati imena žena koje su dale doprinos čuvanju tradicije kroz svoja književna, naučna, ali i dobrotvorna dela, čiji rasponi jednostavno ne dozvoljavaju da one budu potisnute i zaboravljene.

Marta Jorgović (1742-1780), bila je prva Srpkinja koja je upisala i završila srednju školu- Prvu srpsku gimnaziju u Novom Sadu. Rođena je u bogatoj i uticajnoj porodici, a zbog ugleda svoga oca (koji je finansijski pomagao srpske škole) imala je priliku da pohađa nastavu koja je u tom periodu bila isključivo za mladiće. U školi je učila latinski, retoriku i sintaksu, odnosno poetiku. Kako je zabeleženo u arhivskim podacima, nijedna devojka čak ni decenijama posle Marte nije upisala srednju školu.

Pročitajte i: Upoznajmo bolje Desanku Maksimović

Eržebet Berček (1904-1971), autorka je prvog jugoslovenskog romana „Beskrajni zid“ objavljenog na mađarskom jeziku 1933. godine. Tokom svog života pisala je najčešće o svakodnevici života kakav je tada bio. Tako nastaju i novela „Putnik na Nišavi“ (1931.), autobiografski roman „Ester“ (prvi deo 1939. i drugi deo 1968.), zbirka „Ljudi sa Karaša“ ( 1963.), kao i mnogi glanci i eseji obvjavljeni u svim značajnim listovima na mađarskom jeziku.

Opisivala je njive i vojvođansku ravnicu, ljude iz kojih je zračila snaga i želja za životom, religiji koja ralikuje, ali ih i spaja, a divila se jezicima koji su se ( i koji se i dalje) govore na ovim prostorima. Njena dela prožeta su osećajem topline, melanholije, a ponekad i surovošću.

Katarina Popović Midžina ( približno 1830- 1902), bila je autorka prvog kuvara pod nazivom „Veliki srpski kuvar“. Katarina je od strane poznate knjižare bila pozvana da sastavi kuvarski priručnik koji bi domaćicama pomogao da unaprede svoje kuvanje. Ovaj kuvar predstavlja svedočanstvo o vojvođanskom načinu života i imao je osam izdanja. Napisala ga je na osnovu majčinih beleški i saveta za spremanje tradicionalnih jela, a takođe je uvrstila i deo koji govori o tome kako takva jela treba servirati.

Marija Trandafil (1816-1883) bila je novosadska dobrotvorka. Rođena je u bogatoj porodici, a nakon smrti svojih roditelja o njoj su brinuli rođaci. Kada je napunila 16 godina, rođaci su je udali za četvrdesetdvogodišnjeg Jovana Trandafila. Nakon smrti muža i dece koja su prerano preminula, Marija se posvećuje dobrotvornom radu i zaveštavanju, najviše ulažući u obrazovanje dece i pomaganje najsiromašnijima.Stipendirala je đake novosadske gimnazije, a njeno najveće zaveštanje je „Zavod za negu i izdržavanje sirote i siromašne srpske dece“ koje se nalazilo u današnjoj zgradi Matice srpske u Novom Sadu.Kada je u Novom Sadu vladala glad, Marija je hranom pomagala gladne bez obzira na njihovu naciju i veru. U njenom vlasništvu su bile mnoge kuće u strogom centru Novog Sada, u Zmaj Jovinoj, Miletićevoj, Pašićevoj i Dunavskoj. Danas trg koji se nalazi između Matice srpske i Nikolajevske crkve nosi ime po Mariji Trandafil.

Pročitajte i: Zanimljive priče starog Beograda

Pripremila: Vanja Velisavljev

Izvori: novisad.travel i kakvazenska.com