Na kratko se osvrnimo na deo bogatog života Jovana Dučića.
O datumu rođenja Jovana Dučića postoji više odgovora i nije baš najjasnije kada je to bilo, ali ako zaokružimo sva gledišta, naći ćemo se između 1872. i 1874. godine. Dan i mesec? Može biti 15. jun ili 15. jul, a prema nekima i 5. februar. Mesto rođenja je Trebinje.
Njegov otac Andrija bio je trgovac i poginuo je 1875. u Hercegovačkom ustanku. Majka Jovanka je imala dvoje dece iz prvog braka, pored Jovana i Milene. U rodnom mestu je završio osnovno obrazovanje, a onda se porodica preselila u Mostar, gde je upisao trgovačku školu. Završio je, tada čuvenu, učiteljsku školu u Somboru. Kratak period se bavio učiteljskim poslom, a iz Bijeljine, gde je radio, su ga austrougarske vlasti proterale. Razlog su patriotske pesme – „Otadžbina“. U maju 1894. godine je proteran iz grada. Nakon progonstva nije mogao odmah da se vrati starom poslu, te se zapošljava u manastirskoj školi u Žitomisliću.
U Mostaru je u periodu od 1895. do 1899. godine radio kao učitelj. Sa Šantićem je oformio književni krug i pokrenuo časopis Zora. Poslednje godine u Mostaru je uhapšen i otpušten sa posla, zajedno sa Svetozarom Ćorovićem, koji je bio pisac i Dučićev prijatelj. Te godine odlazi u Ženevu, na studije književnosti i filozofije i oko deset godina provodi u Ženevi i Parizu. Po povratku je radio kao pisar u Ministarstvu inostranih dela Srbije, nešto kasnije u diplomatskoj službi. Imao je uspešnu diplomatsku karijeru. Postao je redovni član Srpske kraljevske akademije godine 1931.
Za vreme nemačke invazije i kasnije okupacije Jugoslavije 1941. godine Jovan Dučić odlazi u SAD u grad Geri, Indijana, kod svog rođaka Mihajla. Umro je 7. aprila 1943. godine u Geri.
Pročitajte i: 10 zanimljivosti iz života Vilijama Šekspira
Milan Kašanin, istoričar umetnosti, fino je opisao Dučićev život: Jovan Dučić je, kao čovek, pocrpao iz života sve, kao što je, kao pisac, pocrpao sve reči. Nije se mogao pametnije utrošiti jedan život, ni bolje iskoristiti jedan talenat. Ništa nije propustio, niti upropastio. Sa onim što je nosio u sebi, više se nije moglo dati nego što je on dao.
Ovaj tekst nije tu, bar ne primarno, da nas upozna sa životom Jovana Dučića, već sa njegovim mislima baziranim i izvučenim iz knjige Blago cara Radovana, koju predlažemo da pročitate ako niste. Ona bi zapravo predstavljala jedan klasik srpske književnosti koji ne smemo zaobići u bogaćenju uma i širenju ideja i misli. Šta se krije između korica? Život. Čitaćete o sreći, ljubavi, ženi, prijateljstvu, mladosti, starosti, pesniku, herojima, kraljevima, porodicama. Nećete se u svemu složiti, to nije čak ni poželjno. Shvatićete da postoji vremenska razlika zbog koje neke misli jesu u obliku u kom su i to je sasvim u redu. Međutim, uvidećete da se i mimo te vremenske razlike neke stvari čine svežim, kao da je Dučić pisao juče, gledao život danas.
U čemu je stvar? Da li su ljudi oduvek isti ili je on ipak video nešto više?
Rekli bismo da se ne može reći da je samo jedno ili samo drugo, jer dobar, vrstan pisac, nije dokučen do kraja, niti treba da bude. Kada budete čitali Blago cara Radovana, savet je da to bude dozirano i sa olovkom u ruci. Vaš je izbor da li ćete podvlačiti misli ili ih prepisivati, ali da ih nećete „preleteti“, u to smo sigurni. Zašto dozirano? Toliko je životnih stvari u ovom delu, toliko momenata u kojima ćete se zamisliti o prošlosti, dvaput pogledati sadašnjost i misliti o budućim danima, da brzinsko čitanje u dahu ovde nije dobra opcija, ako želite da bistrog uma, nepomešanih misli i savladanog gradiva predmeta koji se zove život završite putovanje i učenje kroz koje će vas Dučić sa zadovoljstvom provesti. Pročitajte više puta misao koja vas zanese. Razmislite o tome što vam je, možda tek koja reč, rekla. Videćete da vas posle kroz dan prati osećaj zadovoljstva i ispunjenosti.
Da ne dužimo mnogo, ispod ćemo navesti neke od misli koje su nama skrenule pažnju i tako ćemo zavrteti grudvu, koja će sa vašim nastavljanjem bivati sve lepša i veća, bogatija.
- Ako puno govorite o nesrećama u životu, najzad više ne vidite život nego nesreće.
- Ko smisao života nije tražio, taj nije živeo.
- Ko misli da je srećan, taj je odista srećan.
- Lepota i ljubav, to su sreće koje nisu dovoljne bednom čoveku.
- Ljudi mogu da nesebično vole, ali retko nesebično mrze.
- Mržnja je, kao i guba, bolest ubogih.
- Ukrstite mačeve i pobijte se, ali ne iz mržnje prema neprijatelju, nego iz poštovanja prema sebi.
- Teško je ne ljubiti, ali teško je i ljubiti, a najstrašnije je ljubiti uzaludno.
- Ljubav je dokaz inteligencije.
- Ljubite da vas ljube.
- Slepa ljubav, to je jedina ljubav.
- Obične žene vole obične ljude, a samo neobične žene vole ljude sa neobičnim odlikama.
- Ljubav sve ispuni i sve zameni.
- Govoriti o ljubavi, to je već pomalo voleti.
- Ima ljudi na koje ni muva neće da padne.
- Bolje je verovati u svašta nego ne verovati ni u šta.
- Lepotice ne čeznu za lepim ljudima, kao ni bogatašice za bogatašima.
- Svi ljudi koji lepo govore imaju lepa usta.
- Ima odista najlepših očiju koje ne umeju pogledati, i najlepših usana koje se ne znaju osmehnuti.
- Lukavstvo je inteligencija neinteligentnih i snaga nemoćnih.
- Najveći nemoral, to je glupost.
- Glupost je zaraznija od svih bolesti.
- Najveći ljudi imaju i najžešće neprijatelje.
- Sa neprijateljem se može razgovarati, ali se ne može ćutati.
- Moglo bi se reći da čovek ostari samo ako to sam hoće.
- Godine, dakle, treba da broje samo sitni ljudi.
- Pesnik je tumač božanstva.
- Oni koji sve hvale, ili su neznalice, ili lažovi, ili cinici.
- Bez nove filozofije nema nove umetnosti.
- Nema velikana za male ljude.
Bio je ovo mali deo Dučićeve životne škole, kako smo je nazvali. Mi smo se zamislili po drugi put, a za vas se nadamo da ste dobili inspiraciju i već pohitali po Blago cara Radovana. Genijalan Jovan Dučić i njegove neiscrpne mudrosti.
Pročitajte i: Zanimljivosti o romanu “Zločin i kazna” i Dostojevskom
Pripremila: Jelena Luković
Izvori:
prelepapoezija.com
Blago cara Radovana, Jovan Dučić
Foto izvor: kukuriku.ba