Izgubila sam u životu, da se ne lažemo, zaista mnogo opklada. Sa sobom i drugima, vremenskom prognozom, političkim ideologijama, svojim godinama i nametnutim ili ličnim mislima. Mada, iz ove perspektive, kad bacim pogled preko ramena i setim se na šta sam sve stavljala ulog, dođe mi da se s obe ruke prekrstim, povučem devet koraka unazad i odradim šta god mi slično padne na pamet u formi zaobilaženja neizbežnih malera. Ne mislim samo na muško-ženske odnose, iako zbog nedostatka humora prečesto zvučim kao žena loše sreće. Često na mnogim poljima stvari ne idu onako kako smo planirali. A rođeni smo da planiramo i kockamo se uzaludno, iako znamo da i jedno i drugo na potpuno različite načine spadaju u poroke.

Ne znam, doduše, kako vama sve ovo izgleda, ali širenje pozitivnih afirmacija u trenucima u kojima se ne raspadamo samo individualno, već i globalno, često zvuči kao Budi srećan ako te žena danas nije prevarila. Možda će te prevariti sutra, ali danas budimo zahvalni, jer danas nije.

Potkrepljeni raznovrsnim informacijama i znanjima, važnim i potpno suludim za lični nišan, ispustili su iz ruku (zaista ne znam ko) najvažnije čemu nas je trebalo naučiti: kako da se sami izvučemo iz bedaka. Znate na šta mislim, onaj glupi osećaj kad je kao sve u redu, iako se svet generalno raspada. Tu i tamo prolaze neki ljudi, draži i neophodni za egzistenciju, pa treba da je u redu svuda, a u grudima opet nekako nije. Pa nam treba mala roze SOS pilula, kao džepni bromazepam i kafetin na mestu za sitniš u novčaniku, uvek blizu, uvek kad je hitno. A takve nema. Nisu nas naučili.

Juče sam od prijatelja kao konstataciju na moje petogodišnje planove čula sledeće: Čisto da znaš da dobra stvar iz pogrešnih razloga može da bude loša stvar. I generalno je u pravu. I generalno je ta super misao i više nego pogodna da u naša tela unese dodatne razloge za nesanicu i knedlu u grlu.

Sa druge strane, čula sam, videla i doživela istinu koja tvrdi da su sve promene tužne, čak i one koje najviše želimo, jer ostavljajući šta god da ostavljamo, ostavljamo i deo sebe. Ne, naravno, ne tvrdim da treba da zauvek stojimo na početnoj stanici, samo konstatujem da je tužno i kad stari auto zamenimo novim.

Treća strana bi me, da je ima, odbacila na potpuno suludu krajnost, pa dok nas ne nauče osnovnoj samopomoći za otklanjanje bedaka, reći ću vam da živite danas.

U jednom trenutku pojavio se možda problem k’o kuća! Sigurni ste da je sledeći potez mat i to u bog zna čiju, ali ne vašu korist. Modifikovano pravilo 10-10-10 glasilo bi: Da li će ovo biti bitno za deset minuta, deset meseci i deset godina? Ako je na sva ova pitanja odgovor potvrdan – Run, Forrest, run!

U svakoj drugoj kombinaciji prvo skuvajte sebi kafu.

Na kraju, s bedacima i bez njih, da li biste u svemu danas uživali onoliko koliko ste uživali juče znajući da se sutra neće dogoditi? Živeći na taj način, neosporno ćete uživati više i u onoj kafi i u nekom bedaku i jednog dana ćete, neosporno, biti potpuno u pravu da je poslednji. I tu su uglavnom smeštena dva poznata poroka: planiranje i kockanje. Hoćete li isplanirati da završite sve što imate i ostavite uživanje za kad sve to završite i kockati se misleći da nijedan dan nije poslednji? Ili možda ipak malo drugačije?