Najlakše je, naravno, ugledati se na ono što je sveprisutno i što odiše natprosečnošću, a to su danas svakako mediji. Govor koji nam biva plasiran putem medija, učeni smo, mora biti objektivan, savršen i uzvišen. On na sve nas utiče na ovaj ili onaj način, pa makar i jednom rečenicom nekog spikera ili novinara koju ćemo ponavljati neko vreme, sve dok je ona aktuelna i upotrebljiva. Možda i nenamerno, mi sebe inferiorizujemo govoru i jeziku ljudi sa ekrana, jer su oni sveznanjući, uglađeni i dobro plaćeni sa razlogom. Dakle, oni su tu baš zato što znaju da pričaju, pišu i pravilno dekliniraju imenice, zar ne? Da li je baš tako? Manje poznata stvar je da govor medija, barem pretežno u današnjem vremenu, stručnjaci nazivaju srednjeknjiževnim. Ova vrsta govora je i dalje „govor intelektualaca“, ali ključna stvar je da to nije jezik koji treba da podražavamo, s obzirom na to da sve stvari koje danas slušamo i čitamo u medijima nisu lektorisane, nisu normirane, ali najpogubnije je to što ih lektor, koji, po običaju, pre svakog obajvljivanja u javnost proveri tekst koji treba pročitati, ni ne vidi. Međutim, kako danas nemamo kulturu dijaloga, pa time ni kulturu pristojne komunikacije, sve prolazi. Кada sve nelektorisano i neobjektivno prolazi i time bivamo hranjeni svaki dan, i određeni stavovi i viđenja, kao i prostakluk koji ta vrsta ponašanja emituje bivaju urezani u našu svest i primljeni kao kvalitetan i pravilan kulturni model. Naravno, kao što smo već rekli, ovo generiše određene fenomene koji su, srazmerno uticaju medija, i novih i starih, rasprostranjenih širom društvenih slojeva.

Pročitajte i: Jezik Tvitera – tako drugačiji, a tako isti

Jedan takav fenomen je gramatički nacizam. Gramatiči nacizam je svojevrsni nabeđeni intelektualizam. Кvaziakademskо nanisanje koje је konkretnije određeno od pseudointelektualizma, definisano je  kao intervenisanje internet diskutanata na svaki ortografski  pogrešan potez učesnika u dijalogu (na forumu, četu…). Ovo, inspirisano polukorektnim govorom i pismom medija, potencijalno širi neznanje, pogrešna ubeđenja i obrazloženja, kao i što kidiše površnošću. Samim time, mnogi koji su izloženi narativu medija i alternativnih medija i oni koji su skloni bezuslovnom verovanju medijima uopšte, poveruju i u to da je ono što čuju na takvim kanalima gramatički besprekorno i uvek tačno. Tako dobijamo legije neznalica koje su spremne da vrebaju na internetu (iza svakog virtuelnog ćoška su, bukvalno!) da neko napravi neku grešku u pisanju ili na videu koji snime i da ih javno zbog toga ponižavaju, omalovažavaju, snishodljivo gledaju i nipodaštavaju njihovu intelektualnu/akademsku vrednost. Naravno, u većini ovakvih slučajeva, „gramatički nacisti“ često ispadaju u očima onih koji zaista znaju ponešto o pravopisu nespretni, neuki i nebitni, ali je problem u tome što se često oni kojima se oni obraćaju mnogo ne osvrću na pravopis u svom svakodnevnom životu, tako da je njihov prvi instinkt da prihvate znanje onoga ko ih ispravlja u oblasti u kojoj nisu kompetenti i tada ne dolazi do konstruktivne rasprave, već do daljih vređanja i konflikata, jer ljudi pomisle da ti ljudi koji ih neosnovano ispravljaju na internetu to rade samo da bi ih unizili pred drugima. Ne greše puno kada tako misle. Potpuni haos! Naravno, ne treba ni pomisliti da su ti lovci na greške dobronamerni ili da išta na ovaj ili onaj način znaju. To su, mahom, usamljeni ljudi koji nemaju šta da rade po čitav dan i ne znaju šta će od sebe, pa idu u svet anonimnosti da demosntriraju svoju superiornost nad, pa možemo reći i neretko, devojčicama i dečacima iz osnovnih i srednjih škola, a neretko te učenice i učenici znaju često mnogo više od „gramtičkih nacista“. Njihove opsake su najčesće: „Sa njegove strane??? Koje strane? Leve ili desne?“ kada se neko usudi da pasivnu konstrukciju završi izrazom: „sa/od nečije strane“.

Najtužnije je što ovakvo ponašanje rađa slične predrasude među neznalačkom svetinom, te se pojavljuje i tzv. beonarcizam. Beonarcizam je pojava usko vezana za kulturu glavnog grada Srbije Beograda, ali mnogi kažu da se slične pojave mogu susresti i u drugim većim gradovima, a to je neshvatanje pojma standardizovanog jezika, odnosno pojma dijalekta. Svaki dijalekat sa sobom nosi i posebnu akcentaciju ili naglasak. Iz nekog razloga, ljudi (koji su se sada već izveštili u hvatanju sporednih informacija svojim ne veoma srećno instaliranim receptorima kod drugih učesnika u razgovoru na internetu), a ako pratimo prefiks ove kovanice beonarcizam, konkretnije ljudi iz Beograda, umeju da posmatraju svoje kolege, sugrađane, čak i prijatelje sa podozrenjem, ako ovi govore dijalektom koji nije šumadijsko-vojvođanski. Ne samo da su sumnjičavi na svoje sugrađane, nego ih smatraju apriorno manje kvalifikovanim, sposobnim i veštim. Iz čega ovo proizlazi? I ako nismo sigurni iz čega, možemo biti sto posto sigurni da to odražava provincijalni karakter uma onih koji se tako ponašaju. Danas je jako uspešan i, reklo bi se, stručan u nizu oblasti, ali u prošlosti je Istok Pavlović bio nazivan „seljačinom“ u školi i kroz odrastanje u Beogradu u koji je došao iz Ćuprije. Čim je počeo da menja svoj jezički identitet i kada je počeo govoriti „beogradski“, prekinuli su sa etiketiranjem i „beograđanske grupice“ su prestale da ga iza leđa vređaju. Očigledno da je reč o stečenim predrasudama, koje su, kako i sam Pavlović kaže, cementirane već u srpskoj kinematografiji. Pa tako imamo: „Belu lađu“, „Bolji život“, „Srećni ljudi“ i još mnoge druge mejnstrim serije koje su gledali milioni dok su bile emitovane, a koje su nemilosrdno širile stereotipe o ljudima koji dolaze sa juga zemlje.

Mislim da bi pouka koju moramo izvući iz svega ovoga biti da smo svi jednaki, svi pravimo greške jer smo ljudi i da svi mislimo isto i imamo istu vrednost bez obzira na to odakle dolazimo. Što pre se rasteretimo predrasuda koje su nam neke strukture urezale u sistem i što pre počnemo kritički misliti, biće nam lakše. Rasterećenije ćemo se osećati, ali i manje nadobudno i neopravdano uzvišeno. Možda najbitnije, ljudi oko nas će se osećati mnogo bolje i neće prezati od toga da u društvu progovore na ovaj ili onaj način.

Pročitajte i: On je nepismen – linčuj ga!

Pripremio: Luka Ivanović

Izvor: politika.rs

Foto izvor: jezikofil.rs