Mladi su „materijal“ kojim treba izgraditi budućnost. Kada govorimo o budućnosti, nije svaka budućnost dobra. Na primer, možemo učiniti, ne namerno, da ona postane boljka koju smo sami stvorili i sa kojom ne znamo kako bismo se izborili.
Situacija u kojoj se svet već neko vreme nalazi svakako je, hajdemo reći, specifična. Ali, u toj posebnosti prilike može se izvući kako ono dobro, tako i ono što nije baš. Vrlo je nezgodno zauzimati stav i govoriti o „ispravnim“ putevima, ali da se uočiti kada postoje nelogičnosti. A one su tu. Koliko ljudi to primećuje? Šta čine da pojednostave zakomplikovanost? Koliko racionalno sagledavaju stvari? To su samo neka od pitanja. Za koga? Za sve.
Septembar je mesec promene. Neki se vraćaju radnim obavezama od kojih su se odvikli za vreme pauze, a neki tek tada čine prvi korak svojih neraščišćenih staza. Priznaćete, za ove druge je septembar 2020. pravi izazov, s obzirom na to da te staze sada može da krasi epitet „nesređenosti“, „nepreglednosti“, pa čak i „izgubljenosti“.
Nije povoljno za buduće akademske građane da ostanu uskraćeni za stručnost i znanje prihvatanjem raznih, sada popularno rečeno, „hibridnih varijanti“. Svakako da, kada govorimo o važnosti budućih dana, nikome ne godi neupotrebljiva masa. Međutim, ima li smisla igranje između dve vatre, gde su mladi lopta? Izbušena lopta koja preti da ostane bez vazduha, tj. razuma, kritičkog promišljanja, zdravog bunta, koji je sada postao hrabrost mladih željnih tretmana dostojnog ljudi koji žele da uče.
Šta će biti sa đacima? Neki su tek sada započeli svoje školovanje, a nošenje maski i „socijalna distanca“ su im sasvim uobičajena i prihvatljiva stvar. Uzgred, distanca je fizička, premda preti da bude i socijalna. Koliko ima smisla i logike rešenje o radu škola? Koliko je racionalan mehanizam funkcionisanja istih? Koliko se dobija, a koliko gubi? Šta se uopšte dobija kada se uporede sledeće situacije: vreme na času od 30 min, odmor, čoporativno vraćanje iz škole i nedelja nedolaska u školu, npr?
Koliko zapravo znamo unapred? Da li smo svesni šta se događa? Da li smo sigurni da znamo šta želimo? Da li smemo da mislimo, želimo (naglas)? Da li roditelji dece mlađeg uzrasta jesu samo lenji i nezainteresovani za rad sa svojom decom, pa ih zato šalju u škole ili se bore da bi ih prehranili i nemaju vremena, snage? Kako možemo regulisati ako je problem u ovom drugom?
Da li imamo dovoljno obazovane i obučene prosvetne radnike? Da li su zainteresovani za obavljanje svog posla? Koliko zapravo mogu realno da postignu za pola sata? Da li se brine o mentalnom zdravlju dece? Ovo poslednje pitanje je inače pitanje o kom treba da mislimo, a sada, kada imamo dodatak u vidu tereta koji je stvorila situacija sa pandemijom, čini se kao da je ono dodatno zapostavljeno. Dakle, prosvetni radnici, roditelji, šta činite da deci, učenicima, studentima, bude bistro u glavi?
Koji je smisao ove organizacije koja je započela za osnovne i srednje škole 1. septembra? Zašto su zahtevi u krugu od 100m različiti? Zašto se dovodi do apsurda stanje sa pandemijom? Čemu silna „posvađana pravila“? Da li znate šta će biti sledećeg meseca? Ako da – šta? Ako ne – klimnite glavom, dajte znak.
Zašto nam je ovo važno? Zato što želimo da učinimo ovo mesto, grad, državu, svet, boljim mestom, a to nije moguće ni spuštanjem kriterijuma, ni „hibridnim varijantama“, ni „malo idemo, malo ne idemo“ u škole, kao ni onda kada smo usled nedoslednosti drugih uskraćeni za svoje konstante.
Da, nemoguće je zaustaviti sve. Razumemo da se u školu „mora“. Samo, ako će biti ovako, pitali bismo za dalje – kako? Čini se kao da ovde nešto „ne štima“. Štipa, ali ne štima.
Pročitajte i: Ivan Karl dao predviđanja za manifestacije koje nas očekuju na jesen
Autor: Jelena Luković
Foto izvor: novosti.rs
