Izgleda da od kada je sveta i veka u Beogradu traje nadmudrivanje ridžovana i švercera!
Ako mislite da je švercovanje u gradskom prevozu nastalo sa Busplusom, komunalnom policijom i ovovremenim kontrolama grdno se varate! To je prestonički problem “od kada je sveta i veka”.
Strategije i onih koji bi da se voze, a da ne plate, i onih kojima je posao da ovakve hvataju su se istina promenile, ali je princip ostao isti – neplatišama nešto u stilu “ne možeš ti meni da naplatiš kaznu ako ne možeš da me uhvatiš”, a ridžovanima “ako ne platiš, ne možeš da se voziš i tačka”.
Evo kako su danas neki Beograđani u ozbiljnim godinama, u mladosti pokušavali da nadmudre kontrolore GPS-a.
Ko je stariji – kontrolor ili švercer?
Prvi izveštaji o neolaćanju karata pojavljuju se u novinama s kraja pedesetih godina. Beograd tek što je narastao i nakon Drugog svetskog rata postao višemilionski grad, pa je negde u to vreme stvorena i slika o gužvama i pretrpanim autobusima koja javni prevoz u prestonici prati i danas.
Godine 1951. karta je poskupela petostruko! Ulazilo se na jedna, zadnja vrata pored kojih je uglavnom sedeo kondukter. Ako to nije bio slučaj, kondukteri, obično dvoje, kretali su se po vozilu. Ako bi neko i uspeo da se u gužvi provuče bez karte, sačekali bi ga kontrolori! I tako je Beograd dobio svoje prve “ridžovane”!
Ipak, ni šverceri nisu sedeli skrštenih ruku! Neplaćanje karte s kraja pedesetih godina i tokom šezdesetih uglavnom se povezuju sa delovanjem “problematične omladine”. Izveštaji kažu da “ovi mladići izgledaju opasno” i da se kontrolori plaše da im priđu jer “nose skakavce i sekirice”.
Druge neplatiše (valjda one malo manje opasne) nisu ni ulazile u prevoz već bi se vozile okačene sa spoljne strane i tako izbegli plaćanje karte. Dobro pogledajte ovaj snimak nastao na Beogradskim ulicama 1969. godine. Uočićete švercere u čak dva navrata:
Najbolji prijatelj svakog švercera – selotejp
Beograd je 1975. godine počeo sa uvođenjem mašina za poništavanje karata. Do 1978. godine kondukteri su zauvek napustili vozila GSP-a. Kontrolori su, naravno, ostali.
Osamdesete godine donele su popularne “pantljičare” – karte za više vožnji koje su se ubacivale u aparat koji ih je pečatirao.
Dosetljivi Beograđani onda su preko mesta gde je aparat udarao pečat lepili selotejp. Ako bi se desilo da kontrola uđe u gradski prevoz i traži karte na pregled oni bi ih pokazali uredno poništene.
Nakon izlaska iz prevoza jednostavno bi prstom obrisali mastilo i kartu mogli da koriste opet! Sistem je funkcionisao sve dok kontrolori ne bi malo pažljivije zagledali kartu… ili dok se ista ne bi bukvalno raspala u džepu od previše upotrebe.
Pročitajte i: Leto se bliži kraju, ali sladoled jedemo uvek: istorija hladne poslastice
Izvor: istorijskizabavnik.rs
Foto izvor: fortyfivers.blogspot.com