Sve češće mislim da jeste. Ne pišem kako bih zaključila, jer odgovor znam, samo mi nije jasan. Tačnije, volela bih da nije.
Čemu iskrenost, kada je niko neće? Ona za sebe postoji, tu negde, ne znam gde, ali kada se iznese pred drugog, koji kaže da je voli, on je neće. Čovek odbija da prizna istinu. Najviše odbija istinu o sebi.
Zašto? Bojim se da je i to prilično jasno. Strah, koji je posledica nesigurnosti, nezrelosti, odsustva racionalnog sagledavanja sveta i ljudi oko sebe, podstiče ono što bih nazvala begom, uzaludnim, nepotrebnim begom. To postaje začaran krug, znate, jer tako se kreće, a onda se samo jedna tačka na drugu nastavlja, dok se ne dobije slika čoveka koji živi u poricanju.
Tužno je biti kriv, jer si rekao istinu. Tužno je biti blatnjav, a blato nije tvoje. Najtužnije je kada si crna ovca jer si izrekao ono što su od tebe tražili. To me navodi na pitanje, da li svi na isto mislimo kada tražimo istinu?
Sudeći prema onome što dobijemo zauzvrat kada istina iz naših umova izađe napolje, ne bih rekla da je istina fiksan pojam, neelastičan i (intuitivno) jasan svima. Čak mi se čini da se istina i laž često prepliću, a najviše onda kada se traži naše “iskreno mišljenje”. Nije mi puno vremena trebalo da shvatim da se na ovakve zahteve ljudi nikada ne treba biti iskren. Jer, oni uglavnom traže odobrenje, podršku, da im dodamo razloge za nešto, onda kada ni oni ne znaju šta bi to moglo biti.
Ne lažem. Ako želiš istinu, budi spreman da je čuješ. Ako si mi drag, može kompromis, nacrtaću. Međutim, shvati da svaka reč ima svoje značenje i da je to ključ međusobnog razumevanja ljudi, a da menjanjem značenja dolazi do nesporazuma. Istina ne može biti laž. Nemoj se pozivati na to da si ovo ili ono mislio, jer ja čujem ono što kažeš, a vidim ono što pokažeš. Tu se moje moći, moći svih nas, zavšavaju. Baš kao što i počinju.
Do te je mere istina zastranila, da primećujem strah kod ljudi pre no što se odluče da je izgovore. Nema potrebe. Budite iskreni, jer, ako vi nećete, ko će? Nemojte bežati od istine, jer ništa nikada nije nestalo i prestalo zabijanjem glave u pesak. Istina je nešto na šta svi imamo pravo. Možete je izneti, možete je zatražiti, možete je otkriti. Budite svesni njene važnosti.
Vremenom je došlo do skretanja ljudi sa puta pravih značenja i tu leže naši problemi. Sakrivanje je postalo nešto što se u sve meša, a ljudske emocije opravdanje za izostanak bitnog, poput istine. Narode, istina ne može biti promenjena samo zato što će je neko loše podneti. Način suočavanja sa njom je druga priča i razmislite o njoj, ali ne sme doći do toga da se “briše” nešto što će uvek biti tu. Boje pejzaža koji upravo vidite možete sakriti, ali ne možete reći da ga nema. Možete poklopiti mleko koje ključa, ali ono će iskipiti brzo. Samo da znate, i to mleko je lepše pre ovog belaja.
Ljudi dolaze u situaciju da preispituju svoje mogućnosti izražavanja. Kako to misliš da nešto ne smem da kažem? Ne razumem, a verovato ne razumeš ni ti, već samo ne želiš da čuješ. Ili ne želiš da neko drugi čuje to? Želje su jedno i lepo je imati ih, čovek bez želja je osakaćen. Samo, nigde ne piše da želja mora da bude realna, kao što i ne treba. Dobro, zašto onda uskraćuješ prava na istinu?
Ne dozvoljavam sebi da se drugome zahvaljujem jer mi je “pružio mogućnost i pravo na istinu”. Ne dozvoljavam sebi da kalkulišem šta bih smela da kažem i napišem. Dok sama brinem o svom ponašanju i pristojnosti, a to ne sme da stane, nema toga ko može da briše i dodaje redove istine. Istina ne sme biti luksuz, ona mora da postane deo naših života. Na izostanak istine, pretvaranje u laž, niko ne sme da zatvori oči. Ne smemo spavati za vreme filma koji se zove Život, a deo tog filma, tačnije, uslov za njegovo postojanje, jeste istina. Život je privid bez istine, a ko bi želeo da živi lažnjaka?!
Pročitajte i: Ti si ono što želiš da budeš, ti radiš ono što želiš da radiš
Autor: Jelena Luković
Foto izvor: zenasamja.me