Prošlo je više od 120 godina od kada je irski pisac Brem Stoker predstavio svetu lik grofa Drakule. Krajem devetnaestog veka u viktorijanskoj eri Engleske žanr fantastike je bio na samom vrhuncu, što je inspirisalo Stokera da napiše ovaj bezvremenski klasik. Prvi literarni vampir najverovatnije je nastao prema vlaškom vladaru Vladu Cepešu koji je bio poznat po svojoj okrutnosti prema osmanskim osvajačima u 15. veku. Istorijske činjenice i fikcija su u značajnoj kontradiktornosti, a mi ćemo vam u nastavku teksta otkriti i neke detalje koje možda niste znali o ovoj ličnosti.

Drakula kakvog pamti istorija

Vlad Cepeš Treći bio je vojvoda Vlaške u periodu od 30 godina. Bio je član viteškog Reda Zmaja, a ime Drakula dobio je po rumunskoj interpretaciji latinske reči draco (zmaj), na koje je kasnije dodat nastavak ul. Red Zmaja je u istoriji poznat kao viteški skup uglednih evropskih vladara čiji je osnovni zadatak bio odbrana svih hrišćanskih zemalja od tada najvećeg neprijatelja, Osmanskog carstva. Među članovima reda i velikim prijateljima Vlada Cepeša bio je i Despot Stefan Lazarević. Izdvajao se od ostalih vojskovođa svog vremena po nasilnoj okrutnosti prema Osmanlijama, ali i vlaškim bojarima koji su bili njihovi pomoćnici, i to nabijanjem na kolac, ali i ostalim vidovima torture. Nije poznato kako je Vlad Treći završio svoj život, a najviše se spekuliše da ga je ubio njegov poznanik. Ono što je neosporno je da su mu Osmanlije odsekli glavu, sačuvali je u medu i poslali sultanu u Istanbul. Sahranjen je najverovatnije u svojoj zadužbini, pravoslavnom manastiru Komanda, u južnom delu današnje Rumunije.

Nastanak savremenog Drakule

Ovde ćemo prebaciti fokus priče na već pomenutog pisca Brema Stokera. Njegova verzija Drakule je postala popularna godinama nakon njegove smrti. Šta više, poznato je da Stoker za života nije zaradio nikakav novac od prodaje romana. On takođe nikada nije boravio u Transilvaniji, ali je o njoj detaljno istraživao. Uspeo je ipak da kreira arhetip vampira, nemrtvog stvorenja, nekada bogatog plemića čije su glavne sposobnosti da pretvara druge ljude u vampire tako što ih ujeda za vrat i pije im krv. Popularnost njegove književne verzije grofa Drakule desila se sa razvitkom filmske industrije tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka.

Prema uspešnoj brodvejskoj adaptaciji 1931. snimljen je prvi u nizu uspešnih filmova o Drakuli, a u njegovoj ulozi našao se Bela Lugoši, holivudski glumac mađarsko-srpskog porekla, koji je u Americi bio već uveliko popularan. Prema različitim izvorima, ovaj film je bio jedan od najtežih za snimanje za Lugošija, i uprkos solidnoj količini novca koju je zaradio snimajući ga, izjavio je da ni po koju cenu ne želi da ponovo glumi vampirskog grofa. Zanimljivo je da su za ovaj film u njujorškom Roksi teatru za 48 sati prodato čak 50 000 karata, a film je sveukupno zaradio preko 700 000 tadašnjih dolara. Ovo ostvarenje je postavilo glumca Belu Lugošija za jednog od najvažnijih začetnika žanra horora u svetskoj kinematografiji. Sledeći Lugošijev naslednik, britanski glumac Kristofer Li, imao je podjednako, ako ne i više uspeha sa svojom verzijom Drakule iz 1958. od kojih je kasnije nastala filmska franšiza sa dodatnih osam nastavaka koji su snimljeni sve do sredine sedamdesetih. Prema Liju, njegova interpretacija „grofa koji ne želi da umre“ sa namerom se razlikovala od Lugošijeve, zbog različitog pogleda na sam lik. Li je otkrio u Drakuli dozu misterioznosti, romantizma, ali i tragedije, jer kako je naveo, doživeo ga je kao usamljenog, nesrećno zaljubljenog čoveka, koji nije mogao da se oslobodi prošlosti. Film je zaradio više od 3.5 miliona dolara širom sveta, a u Americi je objavljen pod nazivom „The Thing That Couldn’t Die“, uz brojne pozitivne kritike. Reditelj Frensis Ford Kopola je za svoju filmsku verziju Drakule bio nagrađen Oskarom za najbolje zvučne efekte, kostim, šminku i specijalne efekte, a u glavnim ulogama su se našli Gari Oldman, Kianu Rivs, Vinona Rajder i Entoni Hopkins.

Drakulin “ukleti” zamak

Zamak Bran nalazi se u okolini Brašova. Ovo je srednjovekovno utvrđenje i spomenik kulture nacionalnog ranga u Rumuniji. Nalazi na granici između rumunskih pokrajina Transilvanije i Vlaške i poznato je i kao “Drakulin zamak“, uprkos činjenici da gotovo nema dodirne tačke sa rumunskim nacionalnim herojem Vladom Cepešom.
Prvo utvrđenje na ovom mestu podigli su Tevtonski vitezovi, 1212. godine, kao stražarsku ispostavu na ulazu u klanac na granici Transilvanije i Vlaške.

Početkom XV veka, zamak je jedno vreme bio u vlasništvu vlaškog kneza Mirče Starijeg (dede Vlada Cepeša), koji je u njemu uspostavio carinsku kontrolu za trgovce koji su putovali između Transilvanije i Vlaške. U periodu 1438-1442. godine, zamak je predstavljao značajno uporište u borbi protiv Otomanske imperije, a od druge polovine XV veka nalazio se u rukama ugarskih vladara. Poslednji vlasnik zamka pre XX veka bio je ugarski kralj Vladislav II Jagelonac, koji je 1513. godine prestao da plaća zakupninu stanovnicima Brana, i tako je zamak prešao u njihove ruke.

Iako ne postoji nikakav dokaz da je Vlad Cepeš ikada kročio nogom u Bran, ovaj zamak se reklamira i kao „Drakulin zamak“, pod izgovorom da je upravo Bran poslužio kao inspiracija Bremu Stokeru za pisanje romana Drakula, te da je ovaj zamak opisan u romanu kao dom fiktivnog grofa vampira. Međutim, ne postoje nikakvi dokazi da je Stoker uopšte znao za postojanje zamka Bran, a ime zamka ne pominje se nigde u romanu.
U zamku Bran nalazi se i postavka vezana za istorijsku ličnost Vlada Cepeša, kao i za Stokerovog grofa Drakulu, i mada je postavka o Cepešu opravdana izuzetnim istorijskim značajem ove ličnosti za prostore Vlaške i Transilvanije, postavka vezana za Stokerovog fiktivnog vampira služi čisto kao marketinški mamac za strane turiste.

Stoker ostavio je svoj pečat kinematografiju i svetsku kinematografiju. Inspirisao je mnoge značajne pisce poput Stivena Kinga, a i danas ga sa pravom zovu „ocem modernog horora“.

Pročitajte i: Prvi horor film i đavolja posla

Autor: Aleksandra Petković
Dodatni izvori: sr.wikipedia.org, en.wikipedia.org
Izvor naslovne fotografije: tulsaballet.org