Okrnjili smo zube da ni ne pomislimo da izgovorimo nešto što će nas učiniti slabijim, a onda svoje emocije prosuli pred milionskim auditorijumom. Da li smo mi, zaista, ta, takva generacija?

Dok sam šetala bulevarom i tražila inspiraciju u ljudima, privuklo mi je pažnju jedino to što ni na šta konkretno ne mogu da se fokusiram, osim na svoj izduženi odraz u izlogu i lišće koje opada i podseća me na sve one koje dugo nisam čula, a možda bih volela.

Novogodišnje rasvete još uvek nema. Možda i bolje. U ljudima izaziva čudnu nostalgiju. Setila sam se unakrsno svih situacija u kojima sam videla ljude kojima se iz neobjašnjivog napada smeha suze slivaju niz lice. Red suza, red smeha i tako, čini mi se, u nedogled. Čudno je možda. Možda nije. Ipak se sve češće dešava.

Pri povratku u stan razmišljala sam o ljudima sa kojima sam se mimoilazila u gužvi i pitala se da li uopšte znaju gde žure ili možda i oni misle na one kojima bi nešto rekli, da mogu da govore.

Nije tajna da se danima u vazduhu oseća nostalgija, ali nisam sigurna da znam za čime. Pogledi su nam otupeli, svi izgledamo slično, kao da patimo za istim stvarima ili bolujemo od iste bolesti. Ali, čini se da niko ne zna od koje.

Nekoliko dana kasnije sam na jednom od Instagram profila pronašla fotografiju totalnog mraka ispod koje je pisalo: Ovde možete ostaviti poruku za nekoga ko je verovatno nikada neće pročitati.

Pre nego što sam uspela da sažvaćem primljenu informaciju, mahinalno sam u glavi počela da izlistavam albume ljudi kojima bih, možda, ostavila poruku, znajući da je nikada neće videti, a opet moleći univerzum da im bude dostavljena. Nekoliko trenutaka mi je bilo potrebno za povratak u sadašnjost. Uzimam telefon, proveravam brojeve telefona. Svi su tu. Ipak, odlučujem da proverim o kakvim se porukama radi, pa tako klikom odlazim u komentare. Preko pedeset hiljada poruka koje nikada neće biti poslate. Na preko deset jezika.

„Bila sam dobro prethodnih petnaest dana. Ponovo se pojavljuješ i osećam da me to uništava. Otima mi mene od mene. Želim da budeš daleko i da me se kloniš.“

„Nadam se da si dobro. Mrzim to što mi nedostaje da vidim tvoj osmeh.“

„Nadam se da ćeš jednog dana pronaći ono što tražiš i shvatiti da to nije ono što si želeo.“

„Možda je vredno još jednog pokušaja.“

„Mislim da ipak treba da ostanemo prijatelji. Izvini.“

„I dalje mi je teško da ti oprostim, ali ću te voleti do kraja života.“

„Nemoj da odeš…“

Šest sati kasnije zaključujem da nije slučajnost to što je u dijalogu koji putem društvenih mreža vodim kroz objave najveći broj ljudi reagovao na konstataciju da smo tužna generacija sa srećnim fotografijama.

Pa, jesmo li?

Zašto smo?

Okrnjili smo zube da ni ne pomislimo da izgovorimo nešto što će nas učiniti slabijim, a onda svoje emocije prosuli pred milionskim auditorijumom. Da li smo mi, zaista, ta, takva generacija?

Da budem iskrena, ne mogu da suzbijem ego koji danima pokušava da izgovori da možda tamo neko, negde ili ovde, želi da nešto kaže i meni. Nije mi dalo mira.

S tim u vezi, pokazaću vam, u poverenju, nekoliko pokušaja da generacija sa srećnih fotografija ne ostane tužna.

Mi smo pokušali. A vi?

Izazivam vas.

Pošaljite tu poruku.

Sada.

A ako onih kojima želite da se obratite više nema, znajte da se članovi naše redakcije uvek obraduju zvuku pristiglog mejla.

Izlečimo se od ćutanja zajedno.

Možda nam tada novogodišnja rasveta u gradu probudi drugačija osećanja. Možda ipak ne, ali ćemo znati da smo na dobrom putu.

I kad smo već kod nostalgije, pokloniću vam jednu:

We should be love, you know
You know, some people just get fooled
Some people get schooled
Some people get outlawed, you know
But in front of the Almighty God
We’re all the same
We’re all God’s children
And we are the parents
So we must be the fathers and mothers of the children that’s growing up
So we have a brand new “Love Generation”, “Love Generation”
C’mon!