Srpski pisac Bora Stanković domaćoj književnosti postao je poznat početkom 20. veka predstavljajući u svojim delima život juga Srbije. Njegova dva najpoznatija dela „Nečista krv“ i „Koštana“ i danas se često igraju na pozorišnoj sceni, dok ih đaci generacijama unazad izučavaju u srednjim školama. Međutim, danas ćemo više pričati o Koštani, ženi koja je više od literarnog lika i mita starog Vranja.
Bora Stanković je ovo delo prvi put napisao kada je imao 24 godine, ali ga je više puta prepravljao usred negativnih kritika i nezadovoljstvom publike koje je dobio prvobitnim izvođenjem u pozorištu. Konačna verzija objavljena je kao zasebna knjiga 1924. godine, samim tim je postala zvanična i koristi se i danas.
Malika – pravo ime iza mita o Koštani
Koštana koju je Stanković verno dočarao u svom delu je zaista postojala. Njeno ime je bilo Malika Eminović, zanosna i šarmantna romska pevačica raskošnog glasa koji nikog nije ostavljao ravnodušnim. Od malih nogu je svirala i pevala sa ocem i bratom po kafanama, čak i privatnim slavljima, a priča o njoj se uveliko pročula.
Bora Stanković je u svom delu napisao da lepotica nadimak duguje „krupnim očima kao u košute“, dok su Vranjanci tog perioda pojavom koštan nazivali drvo kestena.
Kako je Bora sreo „Koštanu“ ?
Postoje različite verzije potencijalnog susreta pevačice i čuvenog srpskog pisca koje nisu potvrđene. Po jednoj, to se dogodilo samo jednom – u vreme kada je bio gimnazijalac svrativši u mehanu (preteču današnje kafane) gde je Malika pevala, ali nisu razmenili nijednu reč.
Prema drugoj priči, za koju je Bora Stanković tvrdio da je istinita, on je, odrastajući u Vranju, za nju samo čuo jer je njena muzička trupa bila čuvena po nastupima u krugovima bogatih Vranjanaca, ali je pre pisanja „Koštane“ zapravo nikada nije video. Sa druge strane, njihov zvanični prvi susret dogodio se u Vranjskoj banji gde je Malika pevala, doduše, kasnije nego što se Borina „Koštana“ već igrala u pozorištima širom Srbije.
Paralele surovog života Malike i Koštane
Nažalost, Malika Eminović je imala surovo težak život, a kako danas Vranjanci govore, lepota joj je samo nesreću donosila. Udata je na silu (baš kao Koštana u Borinoj drami) za izvesnog Maksuta Rašitovića i nakon toga je proterana iz Vranja.
Nakon što je, kao i Koštana, izgubila slobodu, ostatak života je provela u siromaštvu, na rubu egzistencije, u oronuloj straćari na periferiji Vranjske banje negujući dvojicu svojih sinova i dve ćerke iz muževljevog prvog braka.
Malikin život sveo se na prosjački štap, a po pričama je za cigaretu i čašicu rakije po varoši svima koji su želeli da je slušaju pričala o danima stare slave, kako je kralju Milanu u uvo pevala „Slavuj pile, ne poj rano“ i kako je baš ona „TA“ Koštana Bore Stankovića.
Neuspešan pokušaj tužbe protiv Bore Stankovića
Prema pričama, jedan advokat ubedio je nepismenu i siromašnu Maliku da pokušaju da izvuku deo autorskih prava od „Koštane“ tužeći Stankovića 1927. godine, pritom tražeći deo novca, koji bi joj eventualno pripadao.
Malika je taj spor izgubila i putem tadašnje štampe bila ismejana i javno podvrgnuta ruglu.
„E, hajd’ baš da odgovorim mome „ortaku“ Koštani.
Koštanu, posle mog sećanja iz detinjstva o njenoj igri i pevanju po svadbama, prvi put sam u životu video u Vranjskoj Banji, kada se „Koštana“ već igrala u Narodnom pozorištu.
Sva njena pričanja o njenim doživljajima sastojala su se u tome, da je častim rakije, a od moje žene, zatim gđe Spasić i ženske publike, da izvuče koji par čarapa ili koju reklu. Da ona zna, po pričanju njenih savremenika, zašto su je prozvali Koštanom (kesten), odrekla bi se tog nadimka, a još manje bi tražila lažno uverenje da je ona bila taj kesten.
Analogno tome značilo bi, da svaki čovek u Vranju, koji se zove Mitke, imao bi pravo da traži tantijemu.
G. Vlajko Kocić, narodni poslanik koji hoće ovaj spor da zagladi, bolje bi učinio, da u svojoj novoj palati ustupi Koštani jednu sobu i da je izloži na prozoru, pa bi više zaradili i on i ona, nego što njena korisnica i njegova kirija iznose.
S poštovanjem Beograd, 11. marta 1927.
Bora Stanković.“
Ovako je glasio odgovor Bore Stankovića na pomenutu tužbu.
Kako je Malika otišla u večnost
Svoje poslednje godine života nekada čuvena vranjanska lepotica provela je u alkoholizmu, teškom siromaštvu moleći za pomoć. Najpoznatiju fotografiju starice koja je svojom pesmom i igrom bila simbol jednog vremena jednog od najveselijih gradića na jugu Srbije napravile su Helena King i Vida Metenson, vaspitačice „Amerikanskog doma za ratnu siročad“ u Vranju.
Poslednje što je pisano o njoj izašlo je u Politici 6. aprila 1941. godine. Bio je to primerak novina koji zbog nacističkog bombardovanja koje je počelo istog dana nikada nije pronašao put do čitalaca.
Jedan od starijih novinara lista „Politika“ je jednom prilikom pri susretu sa vranjanskom Koštanom zabeležio sledeće:
„A kada je pridobijete priča vam sve mnogo, mnogo… Cigareta i koji dinar tu mnogo pomažu. Možda bi htela da vam sve ponovi, da još jedanput zapeva i prstima zatrese daire, ali ne može. Sve je prošlo. Njenim bićem gospodare starost i beda. Jedino rakijom, kada je ima, greje staračku dušu, a Maksut je za to kori, što pije. Na njegove prekore ga ona molećivo gleda sa zatupelim sjajem u očima kao da bi mu htela reći: Ne diraj me, još to mi je ostalo…“
Malika Rašitović preminula je 1945. u 73. godini života u Vranjskoj banji. Iza nje je ostala „Koštana“, njena pesma da se zauvek peva, zvuk daira da se zauvek uz njih igra, jedna tužna i bolna priča da se pamti generacijama.
Pročitajte i: Dučićevo blago i mudre misli za koje treba da čujete
Pripremila: Aleksandra Petković
Izvor: istorijskizabavnik.rs
Izvor naslovne fotografije: antrfile.com