Pre nešto više od mesec dana domaću javnost je potresla vest o silovanju i zlostavljanju mlade glumice Milene Radulović. S obzirom da poznajem Milenu sa kojom sam imala prilike da sarađujem, upravo na magazinu YouthNow, ta vest me je zaprepastila. U jednom trenutku sam jednostavno zanemela, a jedino što mi je prolazilo kroz glavu je kako se ona oseća sada kada je konačno progovorila o svemu što ju je mučilo i što je tajila godinama. Kao i svaka normalna žena zauzela sam njenu stranu, tako će i biti sve dok se ne završi suđenje Miroslavu Aleksiću.
Međutim, umesto da sve ostane na pružanju podrške SVIM žrtvama silovanja, bez obzira na to kog su pola, i na pravosudnim organima, neke od naših poznatih ličnosti, ako se mogu tako uopšte i nazvati, su iskoristili neko imaginarno pravo koje su dali sebi da upotrebe pojam silovanja u sopstvene svrhe koje su obuhvatale ironiju, sprdnju i poređenje. Upravo to me je kao ženu koja nosi empatiju u sebi najviše porazilo, razočaralo i zabolelo.
Zaista je divno kada se određena javna ličnost koju prati publika oglasi javno i tako pruži podršku žrtvi silovanja. Poštujem to i iskreno cenim. Ali šta se desi kada ta ista osoba pet minuta kasnije ubaci u isti koš sa silovanjem nešto što se njoj dogodilo lično, njenom krivicom, a da pritom nema nikakve veze sa prethodnom pričom? Desi se spin, dragi moji. Klasičan spin. Ali prosto ne možete porediti vaše intimne slike i/ili snimke koji su procureli u javnost sa zločinom kakvo je silovanje. Jednostavno ne možete!
Ono što je takođe nedopustivo je korišćenje ironije u kontekstu pojma silovanja, pogotovo na televiziji sa nacionalnom frekvencijom usred bela dana. Potpuno je nebitno kakva je bila namera voditelja te emisije, jer je rečenica koja je upotrebljena skaradna na mnogo nivoa i nipodaštava žrtvu, njenu porodicu i borbu za pravdu i istinu. Zaboli me do srži svaki put kada čujem „nije isto kada te siluje Legija i kada te siluje Mika Aleksić“. Samo zamislite kako je bilo Mileni, Ivi, njihovim porodicama i porodicama ostalih žrtava kada su čuli ovo. Tek nekoliko kolega novinara su osudili ovu izjavu, dok su neki samoproklamovani heroji ćutali, naravno. Na prvu loptu sam oštro reagovala, da li sam preterala u tome – vreme će pokazati, ali ponavljam opet u ovom tekstu: ne možete koristiti ironiju i silovanje u istom kontekstu, jer za ovo drugo ne postoji kontekst!
Poslednji, po meni još skandalozniji primer, desio se pre dva dana od još jednog poznatog televizijskog lica kojeg svi dobro znamo. Dobro, možda ne svi. Neki od nas sigurno bolje od ovih drugih.
Razumem rivalitet, razumem navijačku podeljenost, ali ostrašćenost, patološku mržnju prema suprotnom klubu i neistomišljenicima – zaista ne razumem. Tu dolazimo do poređenja. Poređenja zločina sa gubitkom košarkaške utakmice. Bože, kakva tragedija, gubitak utakmice, bre, pa kako da se čovek ne oseća silovano! I posle toliko godina me fascinira taj usud izgovaranja tako poganih reči bez bilo kakvog prethodnog razmišljanja. Ali dobro, pravdanje će uvek postojati i spadaće pod stanje šoka (???) uz upotrebu određenih doza lekova za smirenje, pa će onda taj kontekst biti manje strašan, zar ne?
NE! NEMA OPRAVDANJA! NIKAKO NEMA OPRAVDANJA!
Nažalost, nema ni izvinjenja. Niti će ga biti. Upravo zbog toga sam ogorčena i ljuta. Zašto takve stvari tako lako i nekažnjeno prolaze u našoj zemlji? Zar nemamo nimalo poštovanja prema ljudima koji su posle toliko godina skupili hrabrost da progovore o svojim tragičnim događajima, iskustvima, u svrhu da se još više ljudskih života spasu? Ono što je poražavajuće je da to dolazi upravo od poznatih ličnosti, od ljudi koji bi trebalo da budu najglasniji kada su socijalne nepravde u pitanju. Ne zaboravite da su neki od navedenih u ovom tekstu idoli mlađim generacijama čije vreme tek dolazi. Zato se i pitam kuda plovi ovaj brod…?
Ovim putem ću ponovo pružiti podršku svim žrtvama zlostavljanja i silovanja. Onim pravim žrtvama.
Niste sami!
Autor: Aleksandra Petković
Foto izvor: venturebeat.com