Kako smo konstantno okruženi ljudima koji su pripadnici određenih grupa, ljudima koji se dele u nekakve klase i onima koji smatraju da su ’’bolji’’ od drugih, te da su mesto u toj grupi pošteno i zaslužili, nije ni čudo što ljudi prestaju da budu druželjubivi i postaju sve više asocijalni. No, ovo nije slučaj koji se, kada bismo uzeli u obzir sve ono što on obuhvata, javio pre nekoliko meseci. Naprotiv, ovo je slučaj i stanje duha ljudi koji traje godinama unazad.
Krenula bih od samog početka, tačnije, od osnovne škole. Napomenula bih da je moje iskustvo bilo divno za vreme boravka u vrtiću, tako da bih njega ostavila po strani. Kada je u pitanju osnovna škola, a kako sam osoba koja je promenila tri osnovne škole zbog selidbe, vršnjaci me nisu prihvatali kao nekog svog, niti sam ja to želela da budem. Uvek sam bila ’’nova učenica’’, ’’ona iz Šapca’’ i ostali nazivi kojim su me nazivali. Kako po prirodi svoje ličnosti i karaktera nisam osoba koja će da moli ljude da se druže sa njom, tako sam imala dosta više vremena za sebe i oprezno posmatranje sa strane. Ono što sam uvek primećivala, a znam i da su drugi, jeste to da je svako odeljenje imalo svoje određene grupe po kojima su se razlikovali od drugih. Tačno se znalo ko je sa kim, ko može da se druži sa tom i tom grupom, ko se vraća zajedno kući, ko se sa kim iz odeljenja druži nakon škole i ostalo. Samom podelom na ’’mene’’ i ’’tebe’’, ’’nas’’, ’’vas’’ i ’’njih’’, mi stvaramo osećaj niže vrednosti, povlačimo se u sebe i mislimo da zaslužujemo manje od pripadnika te određene grupe, svidelo se to nama ili ne. Nakon toga, dolazi stanje u kojem više nema volje za učenjem, školu sve manje želimo da posećujemo, a najviše bismo voleli da smo negde drugde i da smo neko drugi. To je upravo ono što radi osnovna škola, koja nema za članove kvalitetne ljude, koji znaju šta rade, niti kakav stav žele da zauzmu kada je u pitanju diskriminacija dece bez ikakve osnove. Kada su moji tata, mama, tetka i ostala rodbina išli u školu, kada bismo razgovarali o ovome, govorili su da ničega od gore navedenog tada nije bilo. Nisu postojale grupe, svako se družio sa svakim, bez obzira šta nosio, koje ocene imao i je li bio imućan ili ne, to ih nije zanimalo. Ono što je bilo važno jeste da si dobra osoba, što se danas, među mlađima pogotovo, stavlja po stranu. Isti slučaj je i kada dođete u srednju školu – grupe, grupe i samo grupe. Ne možete više videti kako sede jedni sa drugima diskutujući o određenim temama, ne, ono što sada rade jeste da se ’’zavuku u mišju rupu’’ za vreme odmora i gledaju u telefone, svako za sebe. Kada čovek ode na fakultet, nešto se sa njim desi, jednostavno procveta. Na fakultetu ste svi kolege i nema pritiska kada je u pitanju druženje – svako je ličnost za sebe, postoji dosta više razumevanja za druge i to se poštuje. Moj profesor engleskog iz gimnazije je jednom prilikom rekao: ’’Videćete i sami, ta tri meseca od zavšetka srednje škole i početka fakulteta vas naprave boljim ljudima, to je ubrzani period kada odrastete’’, što je živa istina. Kada zastanete i kada se osvrnete na taj period iz osnovne i srednje škole, na te silne grupe i protekcije koje su određeni ljudi uvek imali, shvatite da je sve to bilo nepotrebno i počnete da se smejete. To je upravo taj momenat kada ste ’’ubrzano odrasli’’. Nemojte gledati šta drugi rade, žele li da se druže sa vama ili ne, zašto i zbog čega je to tako, naprotiv, organizujte svoje vreme tako da ste sami sebi dovoljni i da u tome i uživate.
Volite sebe sve više iz dana u dan, trudite se da učite svakodnevno ono što vas interesuje, ulažite u sebe hraneći se zdravo i čitajte knjige kako biste shvatili neke stvari malo dublje nego što to radite obično. Učinite to za sebe, jer ste upravo vi najbolja institucija u koju ćete ikada nešto uložiti.
Pročitajte i: Reč urednice: Čije odobrenje tražiš?
Autor: Andrea Dobrosavljević
Foto izvor: unsplash.com
