Mika je jednom zapisao da je rođen u Mokrinu u Banatu, 14. marta 1932. godine, tačno stoleće posle Đure Jakšića. Dalje piše da je na svakih sto godina dovoljan po jedan pesnik i slikar takvog nerva. Danas, u Dunavskom parku u Novom Sadu, stoje dva spomenika – jedan Đuri Jakšiću i drugi Miki Antiću. Srela su se ovde dva umetnika i tu zastala za sva vremena.
Osnovnu školu pohađao je u rodnom Mokrinu. Gimnaziju je završio u Pančevu i Kikindi, a studije je upisao u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Ovo je, kako Mika sam kaže, prava biografija, iako bi voleo da mi sami izmislimo njegovu biografiju. Tako bi on imao razne živote i bio najživlji među ljudima. Prema njegovim rečima svakog je jutra pokušavao da osmisli odličnu biografiju, koja bi eto poslužila barem deci u školi, koju je žalio što su morali i to da nauče.
Ko bi drugi o sebi mogao najbolje reći, nego sam čovek; tako je i Mika govorio: Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije… Neko bi od svega toga mogao da napiše bezbroj stranica. Recimo: uređivao list „Ritam” ili uređivao Zmajev „Neven”.
Pročitaj i: GRIGORIJE BOZOVIĆ – TRAG U BESKRAJU KOSMETSKE KNJIŽEVNOSTI
Za svoja dela kaže da nije napisao prvu, već drugu pesmu. Dok je išao u treći razred osnovne škole, prepisao je pesmu Desanke Maksimović i prisvojio je. Tako je Mika stekao slavu barem na kratko, jer malo je to mesto, nisu ljudi prepoznavali pesnike i čije su pesme. Iako nije bio odličan đak, na kraju je od svog učitelja dobio Desankinu zbirku pesama, gde se nalazila i ona jedna koju je prisvojio. Tako je Mika počeo da piše svoje pesme. Svoju prvu pesmu napisao je 1948. godine, sa svojih šesnaest godina, a prvu knjigu „Ispričano za prolećaˮ objavio je dve godine kasnije.
Za svoga života govorio je kako nikada neće umreti, čak i kada umre. Priča kako je prevario mnoge, jer smatra da je živeo strahovito dugo. Prema njegovim rečima 40 godina je živeo kao otac, pa je onda živeo kao slikar, pa kao pesnik, pa onda tajno po kafanama i to kada se sabere sve zajedno, ispada da je živeo 700 godina. Dalje napominje da kada umre, ne treba ga žaliti, već mu zavideti. On je srećan, ali je ipak umoran. Stihovima svoje pesme „Poraz jedne zvezdeˮ, Mika poručuje: Moj umor potiče od zvezda. Nad nekim krovom, u nekoj krošnji, na vrhu nekog grebena, vidiš kako na tebi dolazi sjaj udaljenih i davno pomrlih galaksija, te da ništa ne počinje od tebe i da se u tebi ništa ne može završiti. Ovde nam Mika, kako je otkrio u intervjuu, poručuje da smo mi ipak došli iz davnina da bismo obavili neku vrstu svoje misije, a da ceo svet ipak ostaje da funkcioniše i bez nas, ali sada mnogo bolje, jer smo mi tome doprineli, što nam otkrivaju poslednji stihovi pomenute pesme: Zaklopim oči. Ali to ne znači da sam ugasio sazvežđe. Nebo može biti siromašnije za jednu mrtvu zvezdu ili mrtvu galaksiju, ali ne i za njenu svetlost.
„JA HOĆU DA LIČIM NA SEBEˮ
Pisao je pesme za decu, kako on sam kaže, za neki srednji uzrast, gde se deca nalaze na mostu između detinjstva i života. Njegove pesme posvećene su i roditeljima. Najviše pažnje treba posvetiti tom delu gde Mika opisuje odnos između deteta i roditelja, gde su roditelji dužni da decu puste da ganjaju i ostvaruju svoje snove, a ne snove njihovih roditelja. Prvo ćemo ukrasti Miki stihove iz njegove pesme „Nepovratna pesmaˮ: Ti si uvek krilat bio, samo si zaboravio. Zato leti. Sanjaj. Trči. Stvaraj zoru kad je veče. Nek’ od tebe život uči da se peni i da teče. Budi takvo neko čudo što ne ume ništa malo. Nakon što nam je Mika poručio da živimo život po svojim pravilima, posvetićemo pažnju i pesmi pod nazivom „Gorka pesmaˮ, gde nam pesnik piše na šta roditelji treba da obrate pažnju kada su u pitanju detetovi snovi: Moj tata i moja mama nikada nisu bili bezbrižna, bucmasta deca. I meni ih je ponekad tako iskreno žao što nikad neće shvatiti da jedna nađena krpica može u našim glavama da liči na balsku haljinu.
Pročitaj i: Ove predstave su najizvođenije u Srbiji
Voleo je Mika da priča o životu i o besmrtnosti nakon trenutka smrti. Treba živeti život kao jednu novčanicu, i uvek je celu potrošiti, nikako je ne pretvarati u sitniš. Ne treba obraćati pažnju na celofan u koji smo umotani, kako je to Mika nazivao, već koristiti svoj mozak i sve one prazne fioke u njemu otvoriti i pokazati ih svetu.
Raša Popov je rekao da je pesnikova dužnost da piše o ljubavi i o smrti. Tako napominje da je Mikina istinska pesma o ljubavi ponela ime „Krojˮ čiji stihovi glase: Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji. Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe da se, ovako pokipeo, ne prehladim od studeni svog straha i samoće. Mika se ženio tri puta i iz tri braka ima šestoro dece. Da je voleo da piše o ljubavi, govori i priča Mire Stupice kako joj je pesnik otkrio da može pisati samo ako je zaljubljen. Raša dodaje da Miku svi prepoznajemo po „Plavom čuperkuˮ, ali da se taj čuperak nikada nije nalazio na pesnikovoj glavi, već u samom Miki.
Mika je umro u 54. godini života u Novom Sadu. Poslednje reči upućene njegovoj voljenoj Dudi bile su da ga sahrane uz stihove njegove „Besmrtne pesmeˮ i da mu sviraju „Piro manda korkoroˮ. I niko da mu ne održi govor. Tako ćemo i mi uslišiti želje jednog od naših najvećih pesnika, i za kraj ostaviti stihove njegove pesme:
Ako ti jave: umro sam,
ne veruj
to ne umem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
I zato: ne budi tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i čudno drag.
Pripremila: Jovana Golubović
Izvor: YouTube
Foto-izvor: Facebook stranica Mika Antić