Da li vam se dešava da ovih dana, dok gledate film ili seriju, zastanete začuđeno kada vidite ljude u masi, u zatvorenoj prostoriji bez maski, kako se grle, rukuju? Pa vas prenerazi činjenica da nismo oduvek živeli ovako. Čini nam se nepreglednom ta praznina, nedešavanja, neokupljanja, neodržavanja, otkazivanja.

Kultura je verovatno jedna od sfera našeg života koja je pandemiji dala najveći danak. Opšti je utisak da se svakodnevica polako pretvara u prazan hod. Na površini sve stoji, a život ipak pronalazi neke podzemne kanale i teče. Nezaustavljivo. 

Pokušavamo da se prilagodimo, da konzumiramo kulturne sadržaje dovijajući se i pazeći na mere. Trudimo se da nadomestimo izgubljeno, pronalazeći načine da ostanemo bezbedni, a da ispunimo sebi želju za kulturnim dešavanjima. Puno se truda ulaže u organizovanje onlajn događaja, ali kako vreme prolazi, ljude sve više umaraju onlajn varijante bilo čega. 

Pozorišta se grčevito bore za gledaoce. Pokušali su i sa onlajn izvođenjen predstava. Odziv na prve dve tri predstave je obaćavao. Ali izgleda da miris staroh štofa, dramu i život u malom – uživo, baš ništa ne može da zameni.

Kako se situacija smirivala, pozorišta su se polako vraćala u život. Međutim, još od foajea, osetilo se da tu i ne štima baš sve kako treba. Nema zadržavanja, pića, razgovora, pozdravljanja. Kada uđete, ako vas je više od troje, velika je verovatnoća da nećete sedeti zajedno. Da, to je pozorište, svakako ne biste komentarisali u toku predstave, ali neobično je. Nismo navikli da se razdavajamo od onih sa kojima smo došli. Skidanje maske tokom predstave nije dozvoljeno. Što vrlo verovatno znači da će vas koncentracija poslužiti do pola, a onda ćete u drugoj polovini razmišljati koliko vas bole ušne školjke… a onda kraj. I najtužniji, upola intenzivan aplauz, neritmičan i prigušen. 

U bioskopima je mnogo manje karata na raspolaganju, a i to malo se ne proda najčešće. Strah i oprez su ipak učinili svoje. Vi odvažni, koji ste se ipak osmelili i otišli, jednom rukom, držite karte, drugom kokice, pa pokušavate akrobatski da izvučete sredstvo za dezinfekciju… Pola kokica završava na podu… Strpljenje i želja za novim dolaskom polako se gube.

I tako je sa većinom kulturnih dešavanja. Ne uspevamo da uživamo potpuno, da ne mislimo ni o čemu drugom sem o onome što je pred nama. Jer nam je u podsvesti sve ono čega bi trebalo da se pridržavamo.

Ljudima koji su navikli da svoje vreme ispunjavaju kulturnim sadržajima, pojavljuju se rupe u rasporedima. Pojavljuje se vreme koje i znaju i ne znaju u šta bi uložili. Kada je nastupilo prvo vanredno stanje, svi smo se vodili time da je pravi trenutak za sve serije koje nismo pogledali, knjige koje čame na policama. Vreme koje ćemo pretočiti u korisne lične uloge, samoizgradnju i napredak. Ali nas je umorio manjak izbora, monotonija. Obaveze kao da su se udvojile, kao da nam za sve treba mnogo više vremena nego inače. 

I onda shvatimo koliko nam sve te male usputne stvari zapravo boje život. Čini se da nikada nismo bili nostalgičniji, za nikada bližim prošlim vremenom. I polako uviđamo vredsnost svake izložbe koju smo posetili, predstave koju smo odlgedali. Koncertne uspomene naviru sve jače i češće. Jer tako bismo svuda i na sve išli, a nemamo gde. Jesmo li stvari uzimali previše zdravo za gotovo? Jesmo li istinski uživali u svemu dok nismo znali da bi nam se sutra moglo uskratiti to sve?

Jedan snimak iz Knez Mihailove ovih dana je postao viralan, jedna gitara, svima poznata pesma Bijelog dugmeta i mnogo ljudi koji žive trenutak i od ulične svirke prave svojevrsan događaj. Jedan snimak, a u njemu sve, kultura jednog vremena, omladinski duh, nedostajanje svega. Jedni su drugima umetnost, muzika, život im je scena i upravo taj trenutak sam po sebi događaj. 

Pročitajte i: Da li je kultura postala ekstreman sport?

Autor: Milica Šojić
Foto izvori: pinterest.com, unsplash.com