Imaš 14 godina, tek si krenula u srednju muzičku školu i prijavljuješ se za jednu emisiju da pokažeš ono što umeš nakon što su ti i roditelji i prijatelji predložili da to probaš. Zašto da ne? Sigurna si u svoje sposobnosti i svoj talenat. Možda se još uvek ne uzdaš skroz u mnoge stvari u vezi sa sobom, ali u svoju muzikalnost i svoj glas apsolutno da. 

I prijaviš se. Prođeš audiciju i dobiješ poziv da učestvuješ u emisiji. Vežbaš neku vrstu koreografije, i iako se nikada do sada nisi usudila da igraš, sama nameštaš matricu da ti odgovara. Jutro pred snimanje oblačiš se, spremaš i svoju gitaru za svaki slučaj, odlaziš i pripremaš se da izađeš na scenu pred žirijem i pred svim tim ljudima koji su u publici. Nervozna si, jer je već jedno 6–7 ljudi izašlo pre tebe i SVI su dobili NE. Okej, smiri se, ti znaš šta radiš, ti znaš da dobro pevaš, znaš da ćeš se odlično pokazati. 

Izlaziš na scenu, pozicioniraš se na taj iksić na kojem je početna pozicija i stojiš. Žiri te gleda. Ti gledaš njih. Gledala si u emisijama kako te žiri uvek prvo pozdravi i pitaju te kako se zoveš, odakle si, šta radiš i koliko imaš godina. Ovaj put, ništa se od toga ne dešava. Gledaju oni tebe, gledaš ti njih, gledaju oni tebe još intenzivnije. Ti krećeš da se predstavljaš i govoriš šta ćeš da otpevaš. Matrica kreće, ti krećeš da pevaš i nisi ni stigla do refrena, već si dobila dva NE. Na pola refrena, dobila si i treće i matrica staje. I opet – gleda žiri tebe, gledaš ti njih, gleda žiri tebe još intenzivnije, nezainteresovanije i osuđivački. Jedna osoba iz žirija se konačno udostojila da ti kaže makar jednu reč, a ta reč je „falšˮ. Izlaziš sa scene uplakana, počinješ da mrziš svoj glas, da mrziš svoj izgled, da mrziš sebe. 

Flash forward na par meseci kasnije: nekako si već malo prešla preko čitavog iskustva, pogotovo jer si saznala da je još dosta ljudi prošlo tako kao i ti. Jednog popodneva se spremaš da ideš u školu i telefon zazvoni. Nepoznat broj. Javljaš se, a produkcija te obaveštava kada će da puste emisiju u kojoj ćeš se pojaviti. Kada je došao dan prikazivanja, shvatiš da su te ubacili u intermeco sa propalim audicijama za podsmevanje, gde su te namerno predstavili kao „učenicu srednje muzičke školeˮ za još veći efekat ironije. Ali ne samo to! Izmontirali su čak i čitav video tako da ispadne da su ti na kraju rekli potpuno drugačiju stvar od onoga što je bilo. Umesto onog hladnokrvnog „falšˮ, u ovoj montaži dobronamerno ti je rečeno: „Srce, falš je biloˮ. 

Par dana kasnije, neko na Jutjubu objavljuje snimak isključivo sa tvojim insertom iz sekcije propalih audicija za podsmevanje, sa sve tvojim imenom i prezimenom, da stoji i postoji. Susrećeš se sa komentarima gde ti nekolicina anonimusa govori kako „imaš kreštav glasˮ i kako bi „bolje otpevali oni bez talentaˮ. Sve to govori se devojčici od 14 godina, koja je u pubertetu, koja je tek krenula u srednju školu, čiji glas i psiha tek treba da se razvijaju.

A onda kasnije, gledaš tu emisiju, i vidiš koji je razlog zašto su ljudi koji su lošiji od tebe prošli – to je sve ono ostalo što nije ni u kom smislu vezano za pevanje. Važnije je, očigledno, da imaš dozu ekstravagantnosti u aspektu izgleda ili ponašanja, nego da li dobro pevaš.

Prosto se zapitaš – da li je osobama u žiriju zaista takav posao? Kako je njima bilo kada su oni bili na putu do ovde gde su stigli sada? Da li su se isto susretali sa tim da im neko govori da im je važnije da budu što mršaviji? Ili da moraju da operišu nos i usne?

Zar mentor nije neko ko treba da ti bude podrška i vetar u leđa, a ne neko ko će ti govoriti da je sramota da izgledaš tako i tako sa toliko godina?

Uloga mentora jeste da svog učenika, tj. mentija, izvede na pravi put kroz pohvale i konstruktivne kritike, ali najviše kroz ohrabrenje, razumevanje i strpljenje. Mentiji često smatraju mentore svojim najbližim prijateljima, doživljavaju ih kao nekoga ko ima ulogu blisku roditeljskoj, zato što su upravo mentori ti koji su u velikoj meri zaslužni za motivaciju, inspiraciju, pa i sam napredak njihovih mentija. Mentor je svestan da niko ne može da bude savršen, ali da svako može da unapredi svoje vrline i jake strane, dok radi na ispravljanju slabih strana. Mentor ne koristi svoje prethodno loše iskustvo da bi ga reflektovao na svog mentija, već ga koristi da nauči na koji način on nikada ne bi trebalo da se postavi prema svojim učenicima i pratiocima kada bude došlo vreme.

Međutim, postoji razlika između konstruktivne kritike i vređanja i omalovažavanja. Pravi i istinski mentori, žiri, to bi trebalo da znaju. Ipak, čini mi se da je nepotizam i lični interes postao važniji od objektivnog posmatranja nečijih sposobnosti. Nažalost, ovo nije samo problem u šou-biznisu, već i u takmičenjima klasične muzike takođe. 

„Ova mala je u klasi onog profesora sa kojim se ja lično ne podnosim, srozaću joj poene da mu pošaljem pozdrave.ˮ

Ne možeš nekoga da izvređaš i ispljuješ, a onda da kažeš da si to rekao „iz najbolje namereˮ. Nemaš pravo ni da pripišeš to nekom tough love načinu izražavanja, jer to nije tough love. Mentori ne vređaju! U najvećem broju slučajeva ljudi vređaju druge zato što kroz to reflektuju svoje sopstvene nedostatke. To je, nažalost, za mnoge i dalje tema o kojoj nisu spremni niti da pomisle, a kamoli da porazgovaraju.

Da li je stvarno „takav šou-biznis i industrija i bolje se navikavaj sada da je surovoˮ ili je to samo izgovor da se frustracije i kompleksi izlivaju nad mladim, lepim i talentovanim osobama koje su došle da ono u čemu su dobre pokažu pred celim svetom? Da li su stvarno određeni ljudi toliko uplašeni i svesni svoje nemoći, da svoj uticaj koriste da napakoste onima koji dolaze posle njih, a ne da im pomognu i da ostave svoj trag kao pozitivni uticaj i podrška? Od kada je konstruktivna pevačka kritika postala nekoga omalovažavati i ponižavati i reći mu da treba da smrša, a pogotovo kada to govori neko u pozamašnim godinama nekome ko je tek postao punoletan?

Problem je što smo dozvolili da nam internalizovana mizoginija bude podstrek za smeh u emisijama na nacionalnoj televiziji u vreme kada deca još uvek ne idu na spavanje, ali isto tako i u tabloidima gde se na naslovnim stranama ogromnim slovima kao najvažnija vest najavljuje kako se neka pevačica pozamašno ugojila ili smršala. Problem je što su izjave poput „Sama si kriva što te muž vara jer si se zapustila posle porođajaˮ postale nešto na šta većina klima glavom. Problem je što koristimo nesigurnost i stidljivost dece i tinejdžera kao nešto što se posebno montira za ismevanje. Problem je što se iznova i iznova podsmevamo mentalnom zdravlju i osobama kojima je potrebna stručna pomoć, koje su postavljene u lutkarsko pozorište pod kamerama 24/7 da bi se pratili njihovi „nervni slomoviˮ kao zabava.

Nismo mi ti koji treba da se navikavamo da stvari u šou-biznisu i u javnom životu tako naprosto fukncionišu; ali jesmo ti koji treba da se osvestimo i da dobro razmislimo i izanaliziramo ono što nam se pruža i servira na tacni informacija svaki dan. Mi smo ti koji možemo da biramo koja vrsta čaja nam se više dopada, a koju više ne želimo da okusimo nakon što smo isprobali.

A kada naiđemo na muzičko takmičenje u kojem se akcenat više stavlja na to kako se žiri svađa među sobom i kako komentarišu samo izgled kandidata – možemo da biramo da taj kanal promenimo. Svi talentovani i prelepi pevači i pevačice treba da znaju da su mnogo vredniji od tih, takozvanih, takmičenja!

Pročitajte i: Pop muzika u Srbiji: Gde se ona nalazi na muzičkoj mapi?

Autor: Jovana Filipović
Foto izvor: unsplash.com