Poezija – grčki termin izveden iz reči poiesis, što znači „pravljenje”. Smatra se jednim od najstarijih oblika književnosti.

Najlepše emocije iz najintimnijih delova duše, kazivane su kroz poetične stihove od kojih nam već nekoliko hiljada godina zastaje dah.

Do mog srca, čini mi se, poezija je dugo tražila put, opominjala me je često da je prisutna, davala različite znakove, ali tek sa 17 godina sam osetio nekakvu vrstu spremnosti da sve svoje podelim sa nekim drugim, iako na to nikada ne možete biti potpuno spremni.

Kada bolje pogledate, poezija srpskih književnih velikana, predstavlja pravi kosmički, vanvremenski beskraj.

Najsjajnije zvezde na našem nebu poezije su Vojislav Ilić, Aleksa Šantić, Jovan Dučić, Vladislav Petković Dis, Laza Kostić, Desanka Maksimović, Đura Jakšić i mnogi drugi!

O važnosti poezije govori i činjenica da je UNESCO 1999. godine ustanovio 21. mart kao Svetski dan poezije!

2001. godine Kulturni centar Beograda pridružio se slavljenju poezije.

Poeziju slavimo svakoga dana. Stvaranjem, ali i čitanjem, uzdižemo je do nesagledivih visina!

Donosim Vam jednu od svojih najdražih pesama, nepravaziđenog Laze Kostića.

MEĐU JAVOM I MED SNOM

Srce moje samohrano,
ko te dozva u moj dom?
Neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko
među javom i med snom.

Srce moje, srce ludo,
šta ti misliš sa pletivom?
Ko pletilja ona stara,
dan što plete, noć opara,
među javom i med snom.

Srce moje, srce kivno,
ubio te živi grom!
Što se ne daš meni živu
razabrati u pletivu
među javom i med snom!

Čitajte, čitajte, čitajte poeziju! Biće to najbolja podrška umetnosti i kulturi, koje već godinu dana dišu na respirator i traže našu pomoć.

Pročitajte i: INTERVIEW: Milovan Kljajević: Dezintegracija rime

Priredio: Andrija Lazarević
Izvor: Wikipedia
Foto izvor: pinterest