Vlastimir Vlasta Velisavljević bio je srpski pozorišni, televizijski i filmski glumac. Rođen je 28. jula 1926. godine u Beogradu. Vlasta je za jedan od intervjua ispričao da je rođen u ulici despota Đurđa na Dorćolu. Tu ulicu pre svega pamti kao mesto gde se igrao sa svojim drugarom. Igrali su se loptom koja je bila napravljena od pohabanih čarapa. Takođe, u Vlastinom kraju živela je i jedna jevrejska porodica koja je imala jedanaestoro dece. Kada bi njihova majka spremala hleb premazan mašću i alevom paprikom, uvek bi pozvala i Vlastu. Kako on sam kaže, nikada ga nije odvajala od druge dece.

Naš glumac pamti strašne okupacijske zime koje su bile izrazito hladne, a ističe i to da nisu imali uslova za grejanje. Zbog toga su Vlasta i njegovi drugari obijali vagone sa železničke stanice i donosili cepanice koje su ložili i tako se grejali. Kako sam glumac kaže, tad je naučio da radi nešto korisno, na nedozvoljen način, ali je to ipak bilo za njihove porodice. Nakon nekoliko obijanja vagona, Vlasta je bio uhvaćen tokom pljačke i nedugo nakon toga poslat u logor. U logoru je radio na jednom delu pruge, posle čega su ga prebacili u fabriku granata, gde su radili i neki ruski zarobljenici. Vlastu je, posle nekog vremena, jedan stariji majstor uzeo sebi za pomoćnika. Tako su se oni počeli družiti, a naš glumac je čak i posećivao porodicu majstora. U jednoj od poseta primetio je da majstor drži zalepljenu fotografiju nemačkog vojnika na ormaru, koji je bio približnih godina kao Vlasta. Saznaje da je momak sa fotografije zapravo majstorov sin koji je poginuo u ratu. Tako je stariji majstor uspeo da pomogne Vlasti da se vrati kući.

U intervjuu koji je Vlasta dao za RTS u emisiji „TV licaˮ, priča da je na Golom otoku proveo tri godine. Ono što ga je očuvalo na tom teškom putu, jeste to što je pronašao neku vedriju stranu i kako to on sam kaže: „Leto, zima, leto, zima, leto, zima i prođe Goli otokˮ. Takođe, u emisiji napominje da, kada je tražio da pogleda svoj dosije, gde su mu napomenuli da ne sme da priča drugima šta je u njemu pročitao, on je njima odgovorio: „Ja bih progovorio na uvo. Naravno da sam odmah posle toga mom prijatelju ispričao šta pišeˮ. Akonto Golog otoka, Vlasta je potvrdio da ga se tadašnja supruga odrekla, jer je morala da se izjasni na zahtev vlasti. Ali on joj to nije zamerio, jer kako kaže, kad vas neko ostavi u teškom trenutku, ta je reakcija razumljiva. O tome koliko je oproštaj veliko rasterećenje, govori i to da se Vlasta složio sa mišljenjem oca Radovana Bigovića, koji je našeg glumca opisao kao pravi primer hrišćanina koji prašta.

Svoju glumačku karijeru otpočinje u pozorištu Roda, kojim je upravljala Nušićeva ćerka, Gita Predić, koju je Vlasta veoma poštovao. Kako sam glumac kaže, on je tada još uvek bio dete, dvanaestogodišnji dečak, tako da o glumi nije puno znao, ali mu se stvarno svidela. Ne samo igra, već i ono iza scene, sve te pripreme. Voleo je da sluša šminkera čika Milivoja koji im je pričao mnoge priče. Najviše je voleo kada majke donesu hranu, a ponajviše pogačice majke Katarine Obradović, koja je postala prva balerina u Narodnom pozorištu. Odao se Vlasta da se tada postepeno zaljubljivao u nju.

Pročitaj i: Ko ovde bez koga ne može? Kultura bez nas ili mi bez nje?

Legendarnu predstavu „Buba u uhuˮ odigrao je 1600 puta. Ispričao je da je ta predstava bila Ljušina diplomska predstava, gde je sa stotim izvođenjem predstave, Ljuša i diplomirao. Dalje priča da je to i bila Ljušina namera i da je pred početak stotog izvođenja predstave, ušao i rekao im da ovo moraju da odglume malo bolje, jer će u publici biti i komisija da oceni diplomski rad. Sa svojom koleginicom Radom igra skoro ceo život, pa kako sam kaže nikako da je se otarasi, a ni ona njega. On nije hteo da da odgovor na pitanje koliko godina već igraju tu predstavu, mada je Rada otkrila da to traje već 44 godine, na šta je Vlasta dodao da Rada ne treba da se stidi svojih godina, jer je i ostala lepa.

Vlasta je ostavio veliki trag na pozorišnoj sceni odigravši 350 uloga, što u pozorištu, što na televiziji i filmu. Bavio se glumom više od 80 godina. Njegova ljubav prema daskama koje život znače nije se narušila čak ni kada je zašao u kasnije godine, i upravo to ga je činilo najstarijim aktivnim glumcem u našoj zemlji. Voleo je da glumi. Prema njegovim rečima, on nikada nije jurio ulogu, a ističe da je imao sreće da dobije uloge Čehova, Šekspira i mnogih drugih. Život ga prlja, a pozorište ga čisti, iako je on u pozorište ušao čist. Naravno, postoje sukobi, ali to ga nije pogađalo. Njega je pozorište lečilo. Ako ga boli glava, on ipak dođe na predstavu, i u toku igranja, on zaboravi da ga je glava uopšte i bolela.

Vlasta se ženio tri puta i ima ćerku Dubravku iz prvog braka. Voleo je da priča o svojim ljubavima i sa radošću ih se uvek sećao. Naravno, uvek sa po nekom anegdotom. Kada se razbolela majka njegove prve supruge, više se o njoj brinula Vlastina žena Nada. Onda kada ga je Nada upitala šta njoj dođe Desa, pa brine o njoj, Vlasta se našalio i odgovorio: „Valjda ti dođe tašta, kao i meniˮ. O svojim suprugama navodi: „Bile su lepeˮ. Na pitanje koliko je dugo u braku sa Nadom, odgovara da on to pamti po predstavama, tačnije od premijere „Tugovanka za gospodina Karlijaˮ, na Crvenom krstu. To konačno u zbiru dođe oko nekih 45 godina, ali to se ne pita, kaže Vlasta, pogotovo se za te godine ne pitaju dame. Njegova unuka Lori, sa kojom priča pomalo na engleskom pomalo na srpskom, ali tu mu pripomaže supruga Nada, voli da sa svojim mužem Majkom dođe u Beograd. Kako Majk razume predstave na srpskom jeziku, oduvek je mučilo i samog Vlastu, ali mu je unuka objasnila da je on na predstavi „Ne šetaj se golaˮ, ipak samo gledao u onu golu ženu. Jednom je, dalje priča, kada su se opraštali na aerodromu, Majk zagrlio Vlastu kao da je kod njega proradila neka slovenska duša. Vlastinu ljubav činio je i ribolov, kao i vožnja automobilom, pa je čak i sa 95 godina posedovao vozačku dozvolu.

Pročitaj i: DRUGA NEDELJA MARTA POSVEĆENA VEČITOM DEČAKU – MIROSLAV MIKA ANTIĆ –

Završio je glumu u klasi Mate Miloševića, zajedno sa Oliverom Marković, Đuzom Stojiljkovićem, Predragom Lakovićem, Mihailom Viktorovićem. Voleo je svoje kolege, pa čak i onda kada oni dobiju uloge koje je on priželjkivao. Pruža mu zadovoljstvo kada pogleda stare filmove i seti se svojih kolega, drugara kojih više nema. Njemu najznačajnija nagrada jeste to što je proglašen za doživotnog člana Jugoslovenskog dramskog pozorišta, pa napominje tada u priči da mora zbog toga da se uozbilji.

Kako sam Vlasta kaže, recept da se doživi stota ne postoji. On voli svoje godine i to je najvažnije od svega. Ceo život, rad, nemaština, patnja, radost – sve to spada u to što se životom zove. Kako napominje, nikad nije bio protiv života, a za penziju kaže da se ni ne seća kad je u nju otišao, čak ne zna ni šta je to penzija. Vlasta nas je napustio 24. marta 2021. godine usled infekcije virusom korona. Biće sahranjen u Aleji počasnih građana 27. marta. Pokazao nam je kako godine jesu samo broj i da ljubav, ako je dovoljno jaka, može da prkosi životu.

Za kraj, izdvojićemo deo gde Vlasta opisuje da je život sve ono što ostane iza nas, da je to nešto slično kao kada se završi predstava, pa još malo ostane u glavi ono sećanje na glumca ili kao kada pročitamo novine. U intervjuu za Mondo, koji je naš glumac dao jednom prilikom, napomenuo je da je život sve ovo upravo sada, uz reči: „Pamtite meˮ.

Pripremila: Jovana Golubović

Izvor: YouTube kanali RTS, Mondo, Wikipedia, danas.rs., N1 televizija

Foto-izvor: 011info.com