Danica Krstić je srpska pevačica etnomuzike. Rođena je 25. novembra 1995. godine u Kragujevcu. Gimnaziju i muzičku školu završila je u svom rodnom mestu. Student je Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu, odsek etnomuzikologija. Član je kulturno-umetničkog društva „Abrašević“. Pevanjem počinje da se bavi sa svojih šest godina. Sa grupom Balkanika i Sanjom Ilić, predstavljala je Srbiju na Evroviziji 2018. godine sa pesmom „Nova deca“. Danica za YouthNow otkriva šta najviše pamti u svom detinjstvu, kada se javila njena želja za pevanjem, ko su joj idoli, kao i da li se u našoj zemlji dovoljno pažnje posvećuje izvornoj, tradicionalnoj pesmi.
Šta najviše pamtiš tokom odrastanja?
Većinom razočarenja, jer sam uvek bila devojčica koja je verovala u bajke, ali, nažalost, život nije uvek bajkovit kao što očekujemo. Detinjstvo mi je bilo lepo, ali s obzirom na to što sam jako rano krenula da se bavim pevanjem, nisam bila svesna šta me sve čeka i koliko je to zapravo jedan put pun prepreka. Naravno, ne mogu da se žalim na bilo šta što mi je život pružio, jer su me sva ta iskustva formirala kao osobu kakva jesam danas, mnogo sam naučila, a i da priznam, kad se osvrnem i vidim šta sam sve prošla u životu, sva ta žrtva nije bila uzaludna, i smatram da se moj uloženi trud isplatio.
Koja ti je najlepša uspomena iz detinjstva?
Toplina doma, porodično okruženje, praznici i svi naši rituali. Ne postoji određena stvar, samo osećaj sigurnosti koje dete može da dobije od svoje porodice.
Kada se javlja tvoja želja za pevanjem?
Koliko god smešno zvučalo, pevušila sam stalno, jer sam bila okružena muzikom zbog tate i mame koji su bili folklorni plesači. I sama sam krenula da plešem čim sam prohodala, oduvek sam bila opijena muzikom i plesom. Tata i mama nisu obraćali pažnju, bilo im je sasvim normalno da to radim, ali jednog dana su me odveli pre koncerta da mi Biljana Krstić potpiše album, jer sam bila njen vatreni fan sa celih šest godina i Bilja me je pitala da li znam da joj otpevam nešto, i ja sam joj otpevala ceo njen album. Tako da je Bilja ta koja je tati i mami zapravo ukazala da ja znam da pevam i gostovanje na njenom koncertu te večeri mi je bio prvi nastup u životu i početak moje karijere.
U kom trenutku si odlučila da ćeš se baviti etnopevanjem?
Nisam morala da odlučujem, jer nikada nije bilo upitno. Od samog početka mi je tradicionalna muzika bila najprirodniji žanr za izvođenje i do dana današnjeg je tako i ostalo. Tu sam svoja i tu se osećam prijatno, sve ostalo od žanrova što mogu da pevam mi predstavlja izlazak iz zone komfora.
Šta za tebe predstavlja etnopevanje?
Predstavlja jedan deo moje ličnosti, odnosno tradicionalna muzika koju radim sa svojim bendom je naš vid umetničkog izražavanja i predstavlja nas sve zajedno.
Pročitaj i: Tamara Bakaj – Nastojim da svojim kreacijama omogućim ljudima da se osećaju neustrašivo
Ko je najviše uticao na tvoje pevanje ; ko je bio tvoj idol?
Već sam pomenula Biljanu Krstić, ali tu je i Jelena Tomašević koja je krenula u istom KUD-u kao i ja, i veći deo početnog repertoara sam naučila od nje. Nažalost, kako sam odrastala nisam imala individue kao uzore, već sam svoj pevački stil formirala na osnovu slušanja razne muzike sa Balkana i šire, jer sam shvatila da ovladavanjem stilova raznih tradicija sebe usavršavam i dobijam na dijapazonu.
Sa kim ti je bilo najveće zadovoljstvo da sarađuješ?
Ima toliko eminentnih ljudi koji su mi učinili tu čast i privilegiju da sarađujem sa njima, ali iskreno najmiliji mi je Rade Šerbedžija, jer je ostvarena i uspešna osoba, a toliko divan i pristupačan čovek da vam ja ne mogu opisati. Užasno mi je što bilo koga izdvajam, ali ako baš moram – to je definitivno on.
Da li je dovoljno pažnje posvećeno našoj izvornoj muzici?
Smatram da ima osoba koje žele da se bave tradicionalnom muzikom, ali prvenstveno zbog egzistencije popuštaju pod pritiskom i prelaze u komercijalnije žanrove, jer se država ne bavi stvarima koje su od presudnog značaja za našu kulturu, a to je naša tradicija. Nažalost, srpstvo, ali u najlepšem smislu te reči, misleći na našu kulturu i tradiciju, odbacuju se zbog spoljašnjih uticaja koji dolaze sa raznih strana u vidu mejnstrima i ono što me zapravo najviše brine jeste to što svesno ili nesvesno težimo ka gubljenju našeg identiteta.
Koji su načini da se publika više zainteresuje za muziku koja čuva našu baštinu?
Stava sam da treba da se pokrenu projekti na državnom nivou, kao što su to uradili Bugari (temperovanje tradicionalnih instrumenata; inkorporiranje istih u klasične muzičke oblike poput sonata, svita…; tu su i raspisivanje horskih aranžmana na tradicionalnu muziku, itd.), Rumuni, Mađari, Rusi, Grci, i mnogi drugi. Smatram da je to jedini način da se publici približi naša tradicija, tj. da se tradicionalna muzika inkorporira u kulturni život Srbije, kroz pozorišta, medije i druge kulturne institucije.
Kako bi ti definisala tradiciju?
Kao promenljivu konstantu.
Koji je tvoj savet za mlade?
Da ne idu iz zemlje, nego da se bore za svoje postojanje u njoj. Ne kažem da će biti lako, ali neko mora da ostane i nešto promeni nabolje. Nada postoji u veri u mlade ljude.
Autor: Jovana Golubović
Izvor: sagovornik Danica Krstić
Foto-izvor: Instagram Danica Krstić