Gledano istorijski, ako uključimo razum, stavimo ruku na srce i pritom budemo iskreni prema sebi i drugima, dolazimo do zaključka da smo mi jedan od najmučenijih naroda koji su ikada postojali. Međutim, interesantno je to da smo uvek ćutali. Borili se jesmo, uvek branili svoje i nikada napadali prvi, uvek smo bili žilavi i borili se za svoj narod, ali, kada bi sve to prošlo, uvek bi zaćutali. Zašto, to ni sama ne umem da objasnim.
Kako sam napomenula još na samom početku, nas jesu napadali, mučili, pokušavali da nas osvoje, jednom rečju, hteli su od nas da naprave robove, što im nikada nije pošlo za rukom. Verovatno ste čuli za onu čuvenu izreku koja glasi: ,,Čuva Bog Srbina svog’’, e, mislim da se tu upravo krije tajna i da je to ključ svega. Oni su zaista pokušavali sve i svašta kako bi im se pokorili, ali jesu li uspeli? Nisu, na njihovu žalost a našu sreću, nisu uspeli.
No, kako ni mi nismo cvećke, i mi smo imali svojih mračnih strana za koje je samo porodica, eventualno još par njih, znala. Pored svih naših uspeha, treba reći i o onoj ne tako sjajnijoj strani priče. Ubistva, otmice, krađe i tuče. Brat je ubio brata, sestra se sa sestrom posvađala na ,,krv i nož’’, otac sa sinom ne govori, u komšiluku su se dešavale razne mračne stvari, a da za njih niko nije ni znao, a kamoli odgovarao. Obavljale su se mutnje radne, crne misli su se množile u ljudskim glavama i tako su se dešavali zločini neviđenih razmera.
Jug Srbije. Vlasi. Magije, bajanja, vračare, veštice i vile koje su ’90-ih godina prošlog veka ,,vladale’’ tim područjem. Vranje, i dan danas se za to mesto vežu razne priče koje niko nije voljan da sluša, a kamoli da učestvuje u ritualima iz istih tih priča. Stare bake su uvek tu da vam ispričaju kako se u toj i toj kući desilo samoubistvo, kako je na onoj livadi čovek zaklao tu i tu životinju, kako su se čuli jezivi glasovi u kući pokojnika i druge priče. Moguće, ne kažem da nije istina, znamo da se ovo dešava, ali moramo li mi, kao njihovi potomci i unuci sve te bajalice danas da proživljavamo? Moramo li mi danas da živimo posledice tih zločina koji su se izdešavali ne našom voljom, a za koje niko nije odgovarao?
Pročitajte i: Upoznajte srpsku istoriju kroz strip
Teško je dati odgovor na sva ova pitanja, ali ono što nas uče jeste to da moramo da ćutimo, hteli mi to ili ne. Ćutimo zbog stida, straha, nekog osećaja krivice i kako bi udovoljili svima koji nam govore da to radimo. Ćutimo zbog vere i nade da se to više nikada ne sme i neće ponoviti, ćutimo zbog nekog boljeg sutra. No, ono što znam i što sa sigurnošću mogu da tvrdim jeste to da bi, kada bi mogli i imali kome, progovorili na sav glas.
Naši preci jesu bili heroji, ali tradicija i običaji iz svih krajeva naše zemlje nam govore da smo otkrili samo mali vrh ledenog brega koji se večno zakleo na ćutanje. Da su sve te skrivene radnje morale da se dese na taj način, to ne može niko sa sigurnošću da nam tvrdi do samih učesnika, od kojih velika većina njih danas nije među živima. Da li se nama sada vraća sve to što su radili preci u tajnosti, sigurno da da. Međutim, ono što mi možemo da promenimo jeste to da se trudimo da budemo bolji ljudi i da obezbedimo sebi bolje sutra, u kojem se nećemo stideti da progovorimo.
Treba da se dičimo zato što pripadamo ovom narodu, treba da idemo ka onim boljim i lepšim stvarima, a ono loše što se dogodilo svakako ostaje u istoriji, tu i da hoćemo nešto da promenimo ne možemo, jer je to prošlost, a ona uvek ostaje iza nas. Ćutati treba samo onda kada vidite da imate razloga za to, a govoriti o lošem samo onda kada vidimo da su te loše stvari daleko iza nas. Daleko, zato što smo mi svojim dobrim delima uspeli da ih potisnemo toliko da se više nikada ne dese. Budimo ljudi koji će stvoriti novu, bolju i lepšu istoriju bez krvi, a to je ono najvažnije.
Autor: Andrea Dobrosavljević
Izvor naslovne fotografije: unsplash.com