Slojevitost naracije, spoj kultura i neprolaznost lepote najbolje opisuju dela ovog beogradskog umetnika.

Na izložbi pod nazivom ,,Niti i metafore” u galeriji ,,Atrijum” Biblioteke grada Beograda ljubitelji umetnosti imali su priliku da uživaju u delima iz autorovog poslednjeg stvaralačkog ciklusa. Postavka koja je svojom toplinom i neobičnošću zaustavila vreme i učinila da nakratko pobegnemo u neke sigurnije vanvremenske prostore. I da osetimo emocije kojima je poput niti svaka od izloženih slika duboko prožeta.

O izložbi, umetnosti danas, narcisoidnosti i sadašnjem trenutku razgovarali smo sa autorom Predragom Peđom Miloševićem.

Koliko je epidemiološka situacija uticala na Vas?

– Pandemija je možda smanjila zainteresovanost za umetnost. Za određene formate tokom prethodne godine bila je nešto manja potražnja. Međutim, to se na kraju ispostavilo kao dobro, uspeo sam da se predstavim u najboljem svetlu. Mogu da kažem da je ovo moja najbolja izložba do sada. Ljudima nedostaje umetnosti, dolaze sa velikom radošću, ushićenjem i očekivanjem.

Kako se na Vas kao umetnika odrazila epidemija? Da li je uticala na motivaciju i inspiraciju?

– Svakom umetniku je bitna interakcija sa drugim ljudima. Mora da postoji određeni doživljaj da bi se stvaralo. Ako smo previše u nekoj vrsti izolacije, društveni i emotivni deo nas trpi štetu. Dok sam za štafelajem, ja mogu da postojim i egzistiram kroz taj svoj svet. Čovek, međutim, nije samo to, on mora da ima kontakt sa drugim bliskim i dragim ljudima. Tako da je bilo kriza, ne mogu reći da je to bila ravna linija, bilo je oscilacija.

Čovek je ipak jako prilagodljivo biće. Čitao sam kako su se ljudi snalazili 1510. za vreme kuge u Veneciji. Tada je od te bolesti stradao i veliki italijanski slikar Đorđone, kao i mnogi drugi umetnici. Međutim, na osnovu sačuvanih priznanica i narudžbi saznajemo da su se slike kupovale i naručivale i tada. Život raznih umetnika i tada je morao da teče nekim svojim tokom.

Šta očekujete da će iz svega ovoga proizaći?

– Nadam se da će pouka svega ovoga biti da se u nauku mora ulagati mnogo brižnije, a ne ad hoc.

Sada se dešava jedan čudan efekat koronavirusa. Čim popuste mere, ljudi se vraćaju umetnosti velikim intenzitetom. Ovo je privremeno stanje u kome svi očekujemo neko veliko finale i potpunu katarzu, kada će ljudski duh slikovito ekspolodirati. Istorija nas uči da posle teških perioda nastaju periodi uspona i napretka. U umetnosti tada dolazi do promene estetike, ali i etike i moralnih načela. Dolazi do purifikacije, pročišćenja ljudskog misaonog procesa. Umetnost je parametar i seizmograf prave ljudske prirode.

Koji deo ljudske prirode Vi pokušavate da oslikate?

– Pokušavam da vratim i podsetim ljude na stvari koje su nam se već dešavale. Pokušavam da zaostavštinu naših predaka izanaliziram i sublimiram – ističe Predrag dok prilazimo platnu na kome je naslikan grčki mit „Narcis i Eho”.

Mit o Narcisu

Narcis je, prema grčkoj mitologiji, bio sin rečnog boga Kefisa i nimfe Liriope. Kada je Narcis rođen, roditelji su upitali proroka Tiresiju da li će njihov sin dugo živeti. Mudrac je odgovorio da hoće, ali samo ukoliko nikad ne bude video svoj lik.

Već kao dečak, Narcis je bio toliko lep da je svojom pojavom osvojio gomilu obožavatelja. Međutim, mladi Narcis je bio gord i ledenog srca, pa je prezreo svaku ljubav.

Nimfa Eho se zbog neuzvraćene ljubavi prema ovom lepotanu povukla u samoću, gde je venula od ljubavne čežnje, sve dok od nje nije ostao samo glas, zato danas odjek glasa i nazivamo ehom.

Najzad, jedan od odbačenih obožavatelja prokleo je mladog Narcisa da zavoli ono što mu je nedostižno. Boginja osvete Nemeza čuvši ovu kletvu, kaznila je mladog Narcisa koji je imao tek šesnaest godina. Jednog dana kad je Narcis otišao do izvora da utoli žeđ, umoran od lova, ugledao je svoj lik u bistroj void i ostao opčinjen svojom silnom lepotom.

Uzalud je poušavao da obgrli i poljubi sopstveni odraz u vodi, lik koji se zajedno sa njim smejao i plakao. U tim pokušajima i silnoj zaljubljenosti zaboravio je na hranu i san i tako je kopnio živeći od ljubavi prema sebi, sve dok nije klonuo na travi kraj izvora.

U času smrti jedino ga je Eho videla i šapnula mu poslednji pozdrav. Kad su uplakane i bolom skrhane Drijade, nimfe i Eho došle da ga sahrane, kraj izvora na mestu mladićeve smrti ugledale su prelepi cvet sa belim kruničnim listićima.

Pripoveda se da Narcis večno u podzemnom svetu Hada gleda svoje lice u vodama Stige.

Izvor: edukacija.rs

Zašto baš ovaj mit? Šta za Vas on predstavlja?

– Ti antički filozofski sklopovi imaju uvek primenljivu esenciju. Narcis je bio zaljubljen u svoj lik i mladost, što je donekle i opravdano, ali uopšte nije primećivao lepu devojku Eho koja je u njega bila zaljubljena. Ovaj grčki mit možemo uočiti i danas. Od same narcisoidnosti, danas je još suroviji pojam ega. Može se uočiti i u okviru dnevne politike. Na primer Španija i Francuska u ovom trenutku imaju problem jer nemaju dovoljno vakcina. S druge strane, Rusija i Kina proizvode odlične vakcine, ali su politički ignorisane. I tu uviđamo narcisoidnost i preuveličan ego pojedinih ljudi koji se bave političkim pitanjima. Ljudi koji vide samo sebe i ne vide posledice svojih postupaka. Oni time projektuju sebe i svoju političku narcisoidnost.

Pročitajte i : Akademik, slikar, član SANU-a VLAHO BUKOVAC

Pored antičkih motiva, u Vašim delima uočavamo motive i detalje iz drugih kultura. Kom spoju težite?

– Francuski filozof Žak Derida tvrdi da se institucije moći u kulturi stalno sele. Starogrčka kultura se preselila na starorimsku, starorimska na vizantijsku, ekonomski i kulturni centri moći stalno se sele i pretapaju. Na mene je najveći uticaj imala Venecija, Flandrija i njeni majstori I, naravno, Španija. U našem podneblju Španija nije toliko prisutna.

Veliki broj španskih slikara bio je vezan za italijansko-mediteranski uticaj. Čuveni El Greko je, kako mu ime kaže, bio Grk. Velaskez je nekoliko godina radio u Rimu, dok mu je veliki prijatelj bio veliki flamanski slikar Rubens, koji ga je često posećivao u Madridu. Za mene je ključan taj trougao flamansko-venecijansko-španskog uticaja.

Insistiram možda na španskom uticaju, posebno zbog njhovog perioda kasne renesanse kada se u Španiji, zbog velikih finansijskih ulaganja, dešavao umetnički procvat.

Španci su malo duže od nas bili pod islamom. I to su bila manje turska, a više arapska plemena. Španci su ipak dostojanstveno uspeli da se sačuvaju od islamskog uticaja i da sačuvaju svoju autohtonu kulturu. Zato je španska kultura izuzetno važna za celu Evropu.

Posmatrajući Vaša dela, gledalac se neretko izmešta iz sadašnjeg trenutka i putuje nekim prošlim vremenima. Jeste li na neki način nostalgik?

– Jedan od najboljih protesta, ako se vi sa nečim ne slažete je da to ignorišete, da uopšte ne budete tu. Impresionisti i prerafaelisti su kroz istoriju bojkotovali taj krem društva, novu buržoaziju, bogati sloj i njihove vrednosti.

Načelno izbegavam lažnu modernu. Ako bih naslikao nešto trenutno aktuelno, nekog danas poznatog, ne znači da bih bio moderan i poznat. Što se tiče tržista, ono što se najviše prodaje, to zapravo i nije moderno. Moda je prolazna. Prava savremena umetnost to nije. Na Zapadu je moderna apstrakcija i enformel i to se prodaje. Svako želi da ima moderan nameštaj i samim tim i modernu sliku, kojom želi da pokaže da je on moderan, spreman i savremen čovek što bi drugi ljudi trebalo da percipiraju kao uspeh.

Za koga su Vaše slike?

– Moje slike su za pripremljenog i obrazovanog gledaoca. Za nekog ko ima širinu i ko ima sofisticiran odnos prema svemu u životu. Takav neko može da poveže i pronađe emociju u detaljima. Svako nađe neki detalj preko koga uđe u sliku. To važi i za pozorišnu predstavu i za roman i za pesmu. To je detalj koji vas uvuče u delo.

Razgovarala: Milica Šojić

Fotografije: lična arhiva Predraga Miloševića