- “Ti nisi kao druge devojke”
Svaka od nas je eventualno dobila ovaj “kompliment” od nekog momka koji je hteo da nas smuva. Cilj ove fraze jeste da implicira na to da su sve devojke dosadne, imaju glupa interesovanja, da su generalno bezvredne, ali onda da se drugačije devojke osećaju posebno zato što one nemaju interesovanja, ambicije i stavove kao druge devojke. Manipulatori najviše vole da započinju odnose tako što će devojku pokušati da osvoje ovom frazom u kojoj je izdvajaju od svih drugih, čineći je da se oseća posebno, a u istom zamahu postaviti potporu za internalizovanu mizoginiju, što će je odvojiti od ostalih devojaka, pogotovo drugarica, a nakon toga će to preći i na odvajanje od porodice i svega ostalog. Kada čujete ovu frazu od nekog momka koji pokušava da vas zavede, radije to uzmite kao crvenu zastavicu da se držite što dalje čoveka koji omalovažava ženski rod, jer ako smatra da su sve žene bezvredne, ni vas neće tretirati ništa drugačije.
- “Prestani da se ponašaš kao žena”
Fraza sa kojom se najčešće susreću muškarci kada pokažu bilo kakvo osećanje. Patrijarhat nam je uz pregršt problema doneo i očekivanja od muškaraca da trebaju da budu stub – oni su ti koji moraju da budu jaki, borbeni, da rade, zarađuju i opskrbljuju porodicu. U dodatku sa tim šta društvo očekuje od muškaraca, društvo iziskuje i da je neprihvatljivo da se muškarci bave komunikacijom o osećanjima, kao i da pokazuju bilo kakav vid fizičke i psihičke slabosti. To se ogleda još od malih nogu, kada dečak plače, pa mu roditelji kažu “Zašto plačeš kao devojčica?” ili u igri kada mu kažu “Šutaš loptu kao devojčica”. Stariji muškarci se susreću sa tim sličnim “Plačeš kao neka žena”, a kada pokažu interesovanje za neki hobi koji je samo po društvenom kostruktu ženstveniji, susreću se i sa “Otkad si ti tako isfeminiziran?”. Prisetimo se i kako su tretirani muškarci kada se oglase povodom toga da su žrtve nasilja u vezi, ili da su čak i oni doživeli seksualno zlostavljanje – “Ona ti se sama nudila, šta se žališ?” Glavni sistematski problem našeg kolektivnog mentaliteta je to što se od malena dečaci uče da empatija nije muška stvar, a devojčice da “dečaci su dečaci” zbog čega one trebaju da budu te koje će da razumeju zašto ih je neki dečak neprimereno dotakao ili uvredio. Ne bismo trebali da zaboravimo i činjenicu da većina samoubistava se događa kod muškaraca – baš zbog toga što su ismevani kada pokažu empatiju, kada plaču i kada otvoreno pričaju o tome što im smeta, umesto da “gutaju i da se čeliče jer to pravi muškarci rade”. Plakanje, emocije, razgovor – sve su to potrebe ljudskog bića, krucijalne za lični razvoj i za razvoj odnosa sa ljudima oko sebe. A biti žena ili devojčica, kao i ponašati se kao žena ili devojčica, ne treba da se koristi kao uvreda.
- “Nisam tako mislio/la” / “Uvek me pogrešno razumeš”
Jedna od najčešćih taktika gaslajtera jeste da, nakon što uspete da rekapitulirate čitavu situaciju koja se dogodila i koja vas je povredila, osoba odustane od prvobitnog ubeđivanja da to nije bilo tako i da ste vi to umislili, pa onda pređe na to da ste vi krivi jer niste čitali između redova i pogrešno shvatili šta je osoba htela da kaže. Uz ovakve odgovore, obavezno se nadovezuje i omalovažavanje vaših osećanja, uglavnom odgovorima kao što su “Preteruješ” ili “Previše si osetljiv/a”. U bilo kom smeru da se ova konverzacija nastavi, svelo bi se na to da ste vi ti koji ste ludi i da uopšte nije bilo tako kako se vi sećate. Veoma često, kada se suočavate sa narcisoidnom osobom, ovakve taktike umeju i da rade do te mere da vas zaista natera da ponovo prelazite kroz čitavu situaciju i preispitujete ono što se desilo, kao i vaša osećanja. Imajmo u vidu da je upravo to i njihov cilj – da nas nateraju da preispitujemo našu realnost, do te mere da pomislimo da smo možda i ludi. A onda, ako u tome uspeju, razvili su još jedan način na koji lako mogu da manipulišu sa nama. Stoga, ono što je važno u ovakvim razgovorima jeste da držimo svoj stav i da ne dopuštamo da nas dotiču bilo kakva emotivna omalovažavanja. Postoje, naravno, ljudi koji ne znaju za drugačiji pristup, jer ga nikada u životu nisu iskusili, ali ono što je potrebno da znate jeste da osoba kojoj je stalo do vas nikada ne bi učinila ništa da nipodaštava vaša osećanja.
- “Dobro, ja sam kriv/a za sve”
Lako bismo ovu frazu mogli da nadovežemo na prethodnu stavku, jer nakon što ste jasno i sa stavom poneli u situaciji u kojoj se suočavate sa osobom, nakon što osoba ne vidi da omalovažavanje vaših osećanja i preokretanje vaše realnosti ne pije vodu, prećiće na emotivnu manipulaciju i dramu, gde će početi da krivi sebe, govori sve najgore o sebi, a u najgorem slučaju, počeće da preti da će nauditi sebi. Ovakvim načinom osobe teže da izazovu osećaj sažaljenja u vama, a zajedno sa tim, opet, osećaj krivice, jer ste vi krivi što ste doveli osobu do toga da se oseća tako da misli o sebi sve najgore, bez obzira na to što je osoba zapravo ta čije su akcije dovele do posledica koje izazivaju ovo suočavanje. Sigurno znate druga ili drugaricu koji su bili u situaciji da su hteli da raskinu vezu, a da su im tadašnji momak ili devojka pretili da će izvršiti samoubistvo ako raskinu. Ovo je izuzetno opasna vrsta emotivne manipulacije, zato što može ostaviti duboku psihičku traumu koju prati konstantni osećaj da, ako raskinete, osoba će sebi nauditi vašom krivicom, stoga ostajete u toj vezi, iako se ne osećate dobro u istoj, a osoba koristi ovakvu vrstu ucene da iz vas izvuče još mnoge stvari. Ovo nije problem samo u emotivnim vezama, ovo je veoma često problem i u roditeljskom ponašanju prema deci – kada dete želi roditelju da da do znanja da su neke akcije roditelja povredile dete. Umesto da roditelj sasluša dete, prihvati da je pogrešio i izvini mu se, roditelj nakon par rečenica potvrđivanja dominacije u hijerarhiji porodičnog odnosa (ja sam ti roditelj, ja sam stariji, ja sam uvek u pravu), na kraju ide u drugi ekstrem, u kome apsolutno krivi sebe za sve, a ponajviše za to što je roditelj sve pružio detetu, sve mu je dao i obezbedio i na kraju opet ispada najgori. Ono što je važno, ako se nađete u situaciji da vas neko na ovaj način emotivno manipuliše, pogotovo ako vas ucenjuje, jeste da znate da osoba u stvari nikada sebi neće tako nešto uraditi. Manipulatori i narcisoidne osobe koriste samo reči kao svoje oruđe, veoma retko to zaista budu dela.
- “Postoje i oni kojima je gore”
Ne postoji užasnija stvar koju možete reći nekome ko prolazi kroz loš period, ko se možda bori sa depresijom i anksioznošću, bilo kakvim posttraumatskim poremećajem i slično. Ne morate imati dijagnozu na papiru da bi vam bilo opravdano što se osećate loše i što prolazite kroz traume. Da, postoje nažalost milioni dece na svetu koja su gladna i koja žive u strašnim uslovima, postoje ljudi koji su bolesni i svaki dan je pitanje vremena njihovog života. Postoje ljudi koji su prošli kroz mnoga strašna iskustva i gubitke. Međutim, to što je nekome lošije od vas, ne znači da vaša patnja nije validna. Svaka osoba na ovom svetu je jedinstvena, što znači da svako od nas nosi različite vrste i količine tereta, te je svakome svoj teret najteži. Bez obzira na to koliko smo mi prošli i na to koliko mnogi ljudi na ovom svetu prolaze i kroz gore, važno je da imamo empatiju i da saslušamo svakoga ko nosi nešto sa sobom što ga muči i što ga čini da se oseća loše. Svaki problem, bez obzira na svoju težinu, vredan je rešavanja.
- “Samo promeni način razmišljanja”
Alternative ove fraze su i: “Ne budi toliko negativan”; “Samo misli pozitivno”; “Ako želiš da budeš srećan, onda samo budi srećan”. Da li vam se diže kosa svaki put kada vidite onu dobro poznatu motivacionu sintagmu good vibes only. Univerzalno je poznata među mnogim ljudima koji promovišu pozitivne vrednosti i pozitivan način života, s tim da omalovažavaju bilo kakvo negativno osećanje i “negativne vajbove”, smatrajući da to odmah stvara toksičnu energiju. Ne možemo se zalagati za jednu stranu novčića, a da poričemo da postoji druga. Veoma često ovi ljudi tvrde da su depresija i anksioznost proizvod lenjosti i nerada. Često će se našaliti sa “idi malo cepaj drva ako si depresivan hahaha”, međutim, najbolji dobronamerni savet koji mogu da vam daju jeste da promenite način razmišljanja, baš tako kako mislite – puf! odjednom niste više tužni, depresivni i anksiozni. Čak i u ovim slučajevima, ovakvi ljudi nisu nikada doživeli takav jedan stresan osećaj, a i da jesu, najverovatnije su i sami naučeni da progutaju to i da nastave dalje kao da se ništa nije desilo, forsirajući uvek glavu gore, osmeh na lice, pozitivno razmišljanje, stoga, čini se da je mnogi ne znaju za bolje od ovakvog pristupa. Ali to ne znači da treba ostati pri tome, jer kada vidimo da neke metode ne rade, to znači da treba da ih preispitamo. To znatno može pomoći razumevanju drugih, već može znatno pomoći i razumevanju nas samih. Problemi se ne mogu izbeći i rešiti jednim klikom, već se rešavaju postepeno i temeljno, za šta je potrebno dosta strpljenja i razumevanja od okoline.
- “Prebolećeš to, prestani da plačeš”
Često je ovo nešto što čujemo od bližnjih nakon što smo doživeli raskid, prekid prijateljstva, gubitak posla i tome slično. “Proćiće, naćićeš drugi posao, naćićeš nekog drugog, čemu plakanje”. Ponovila bih ovde još jednom da gutanjem i izbegavanjem, problem se ne rešava. Umesto da “tešimo” ljude tako što ćemo osporavati njihovu reakciju na traumu i ubeđivati ih da treba da pređu preko toga, trebali bismo da ih ohrabrimo da je u redu da prolaze kroz proces preboljevanja i da je potpuno normalno i ljudski da osećaju bol i da plaču zbog toga. Pored toga, važno je da znaju da ćemo biti tu uz njih koliko god taj proces preboljevanja bude trajao i na kakav god način se bude odvijao, sve dok su mehanizmi prevazilaženja zdravi mehanizmi, a ne nešto to može dovesti našu dragu osobu u potencijalnu opasnost. Preboleće, tako je, ali preboljevanje je čitav jedan kompleksan proces koji ne može da se desi preko noći.
- “Nije to ništa, da samo znaš šta se meni desilo”
Iako ovo može da zvuči kao razmena iskustava kada želimo da pokažemo da razumemo sagovornika i njegovu situaciju zato što smo i mi prošli kroz to, često ljudi koriste ovakve situacije da bi se takmičili u tome čiji problem je veći. Treba imati u vidu da, kada nam se ljudi obraćaju sa namerom da nam se otvore u vezi nečega što im se desilo, te žele da nam to i ispričaju, u veoma čestim situacijama ne traže rešenje, niti traže da čuju “da se vama desilo nešto mnogo gore”, već sve što traže jeste da ih neko sasluša, razume i uvaži. Nipodaštavanjem situacije koju je neko ispričao tako što se nadovežemo “ma nije to ništa, znaš šta je meni bilo” pokazujemo na sebičluk i bezosećajnost, a osoba koja nam priča se oseća iskorišćeno i nevalidno, a njena priča nedovoljno vredno. Slušajmo naše najbliže pažljivo i strpljivo, bez nepotrebnog dovođenja sebe u fokus kada se priča o njihovim problemima.
Pročitajte i: Jesmo li žureći da kažemo šta imamo, zaboravili da slušamo?
- “Što više radiš, to više vrediš”
Digitalizacija, dostupnost informacija, kao i svet koji svaki dan radi sve brže i brže, doveli su do toga da, kako upišemo fakultet i kako krenemo da se krećemo po krugovima mladih, svuda se priča o ambicijama, biznisu, radu, zarađivanju novca. Naravno, to uopšte nije loša stvar i to je nešto o čemu itekako treba diskutovati. Međutim, ono što je postalo problem jeste propagiranje mukotrpnog rada kao jedinog načina na koji vaš rad vredi. “Hustle 24/7” kažu – moraš raditi po ceo dan, svaki dan, preko granica fizičkog i psihičkog premora, da bi mogao da dostigneš svoj san i da bi bio uspešan. Što više poslova radiš, što više biznisa vodiš, to si uspešniji i to više vrediš. Pogotovo u toku karantina, kada su mnogi počeli da otvaraju svoje male biznise ne bi li pronašli način da se bolje izdržavaju u toku krize, popularno je bilo propagiranje da se “radi na sebi što se više može dok smo zatvoreni – napraviti biznis od svakog hobija, sada je vreme kada možemo da zasijamo” itd. Takozvana hustle kultura je izuzetno problematična, zato što ne treba promovisati ideju da što se više izrabljujemo dok radimo da je naš rad vredniji, kao i da svako slobodno vreme treba da iskorišćavamo samo za nove ideje i za dodatni rad. Ono o čemu se ne govori jeste da su odmor i pauza isto delovi procesa rada, kao i naš život i naša iskustva van rada. Za kvalitetnu produktivnost, važno je da imamo odakle da crpimo inspiraciju, a isto tako, niko od nas nije mašina. Ljudski mozak i ljudsko telo zahtevaju predah da bi se regenerisali i obnovili energiju. Mi, kao ljudska bića, smo skup svih naših iskustava koja zatim implementiramo u naš rad, zato je važno da znamo da to koliko radimo i koliko zarađujemo nikako nije kompas naše vrednosti.
- “Malo si se ubucio/la” ili “Ju kako si se usukao/la”
Smatram da su ovo najnepotrebnije teme neobaveznih razgovora, pogotovo kada sretnete nekoga posle dugog vremena, pa prva stvar koju čujete jeste komentar na vašu težinu. Naravno, to je prva fizička stvar koju svi primetimo kod bilo koga. Ono čega ljudi većinski nisu svesni jeste da postoji mogućnost nekih dubljih i značajnijih razlog zašto je došlo do promene u fizičkom izgledu. Kada vas pitaju u prolazu “Pa šta ti se desilo?” sigurno ne žele da čuju priču da ste možda u toku neke minus faze, da možda prevazilazite nešto, da se možda borite i sa poremećajem u ishrani, na kraju krajeva, da istinski radite na tome da sebi budete najbolja verzija sebe i da ovakvi komentari čine kontraefekat. Kada kažete nekoj mršavoj osobi “pa ti si mršava, šta se žališ” ne znate da li ta mršava osoba mukotrpno radi na tome da dobije masu. Kada kada kažete krupnijoj osobi “mogla bi malo da probušiš kašiku, ali samo malo da budeš taman, inače ti ništa ne fali” ne znate da je provela prethodnih 5 dana na jednom obroku u velikom minusu od ukupnog dnevnog unosa kalorija. Na kraju krajeva, da li je bitno da li se neko ubucio ili usukao i zašto je to toliko bitno? Hormoni nam rade konstantno, doživljavamo stres češće nego ikada u ovo doba, postoje mnogi faktori koji utiču na to kako izgledamo čak iako se možda trudimo iz petnih žila da ispravimo neke stvari. Kada naredni put sretnete nekoga koga niste dugo videli, umesto komentarisanja težine, možete tok konverzacije samo poneti u smeru pitanja “Kako si?”. To je nekad sasvim dovoljno.
Autor: Jovana Filipović
Foto izvor: freepik.com