Prema podacima UNICEF-a, deca najmanje koriste internet u informativne i edukativne svrhe, a najviše za zabavu i komunikaciju sa vršnjacima. Kako se tehnologija sve više razvija, tako se i nasilje između vršnjaka u školskim prostorijama prenosi u digitalnu sferu, gde su posledice po žrtvu nasilja još gore, jer ju je lakše naći. Koliko je ozbiljan problem vršnjačkog nasilja govore i podaci da posledice mogu biti od odustajanja od škole do samoubistva.
Prema istraživanju UNICEF-a, najveći procenat korišćenja društvenih mreža imaju Instagram i Facebook, odakle Instagram koristi čak nešto više od 70% korisnika koji imaju nalog na društvenim mrežama. Koliko društvene mreže imaju štetan uticaj, objašnjava i Bojana Ilić, pedagog u OŠ „Boško Palkovljević Pinkiˮ. „Uzroci nasilja su najčešće sledeći: socijalne razlike, etiketiranje (nazivanje pogrdnim imenima) i slično, društvene mreže, naročito Instagram. Nažalost, javio se ‘trend’, koji je prisutan zadnjih godinu dana, a obuhvata prozivanje učenika putem spomenute mreže, postavljanje slika učenika bez njihovog znanja, iznošenje detalja iz učenickih života na podrugljiv način, prozivanje za dobijene ocene i ocenjivanje koliko je neko popularan u školi”, ističe Bojana.
ŠTA JE VRŠNJAČKO NASILJE NA INTERNETU?
U svom priručniku za decu, roditelje i nastavnike, psiholog Vanja Rakočević daje jasne razlike između nekoliko pojmova – od konflikta do agresivnog ponašanja između vršnjaka koje prelazi u nasilni oblik. „Vršnjačko nasilje na internetu je poseban oblik vršnjačkog nasilja koji se odvija posredstvom informacionih tehnologija, pre svega ličnih kompjutera i mobilnih telefona, i nameran je pokušaj nanošenja štete vršnjaku ili vršnjacima kroz manipulaciju ili narušavanje odnosa s drugima, odnosno kako bi se najčešće neko dete ponizilo, zadirkivalo, pretilo mu se ili zlostavljalo na neki drugi način”, ističe Vanja.
Prema UNICEF-u, jedna od najopširnijih definicija vršnjačkog nasilja navodi da obuhvata svako ponašanje koje je štetno po psihičko i fizičko zdravlje i podrazumeva׃ vređanje, provokacije, podsmevanje, davanje malicioznih komentara, udaranje, guranje, uzimanje imovine, neprikladne tekstove poruka i mejlova, slanje uvredljivih i degradirajućih fotografija putem mobilnih telefona ili interneta, ogovaranje, odstranjivanje ljudi iz grupe i širenje glasina.
U svom radu o vršnjačkom nasilju na internetu, Jovana Rančić pruža uvid u razlikovanje vršnjačkog nasilja na tradicionalno i elektronsko. Ono što elektronsko nasilje čini većim problemom jeste to što je ono samo tradicionalna forma vršnjačkog nasilja, ali sada u digitalnoj sferi. Prema podacima UNICEF-a, deca sa 12 godina već imaju profile na društvenim mrežama, i čak 70% vremena provode surfujući na internetu. Da je elektronsko nasilje, odnosno vršnjačko nasilje na internetu, veliki problem, dokazuju i podaci da se nasilje iz školskih prostorija prenosi na internet, i da je takvom nasilnom obliku zlostavljanja teže pobeći.
Prema mišljenju Gordane Buljan-Flander, ono što elektronsko nasilje predstavlja i zbog čega ima velike psihološke posledice jeste to što može biti: prisutno tokom celog dana; odvija se u porodičnom domu, znači tamo gde je sigurno mesto; ima previše svedoka; anonimnost žrtvu čini još ranjivijom; uglavnom su deca mete, a zbog nedostatka fizičkog kontakta, nasilnik nema predstavu kakve posledice ima njegovo ponašanje.
KO SAM JA – ŽRTVA, NASILNIK ILI SVEDOK?
„Ne reaguju sve žrtve na isti način. Intenzitet reakcija zavisi od njihovih ličnosti i stava koji zauzimaju u tim situacijama. Kod mnogih se ne javljaju prenaglašene reakcije. Pojedine žrtve pokušavaju razgovorom da reše problem, potraže podršku, prestanu da koriste internet ili blokiraju vršnjake koji vrše nasilje nad njima. U težim slučajevima, oni pate od nesanice, glavobolje i stomačnih bolova. Kao posledice emotivnog pritiska i očaja rezultiraju i određena ponašanja, kao što su mnogobrojni izostanci iz škole. Specifičnost ovog oblika nasilja je ta što ne postoji mesto na kojem se žrtve osećaju zaštićeno. U ekstremnim slučajevima, stanju očaja u kojem ne vide izlaz iz začaranog kruga nasilja, deca mogu da dobiju i suicidalne ideje”, ističe Jovana Rančić.
Procena AP-a (Associated Press) jeste da je od 2003. godine najmanje 12 osoba uzrasta od 11 do 18 godina izvršilo samoubistvo jer su bili žrtve nekog oblika nasilja na internetu. Nakon istraživanja iz 2016. godine, taj broj i dalje raste.
Dalje, Jovana Rančić pravi razliku između nasilnika. Deli ih na one koji dolaze iz disfunkcionalnih porodica, koji su agresivni i nemaju razvijen osećaj empatije, dok se drugi oblik nasilnika razvija tako što se pridružuje nasilnicima i sam postaje jedan od njih.
„Svedoci su veoma ključan aspekt u rešavanju pomenutog problema. Uobičajeno se deca povlače sa strane, jer su ih roditelji vaspitali da se drže po strani. Ukoliko ne žele da učestvuju u raspravi ili konfliktu, jer i sami ne žele da postanu žrtve, uvek treba nekome da prenesu šta se desilo, odnosno da ispričaju, jer će jedino tako priča naći put do prave osobeˮ, napominje Bojana Ilić, pedagog u OŠ „Boško Palkovljević Pinkiˮ.
JA KAO RODITELJ DUŽAN SAM DA…
Koliko su roditelji ključni u rešavanju pomenutog problema, pokazuje podatak da je porodica osnovna jedinica građe svakog društva. Kao primarna grupa u odnosu na sve ostale u društvenoj strukturi, prvi je ključni agens u socijalizaciji pojedinca.
Iz izvora UNICEF-a, došlo se do podatka da samo 5,6% roditelja smatra da su deca veoma izložena opasnostima na internetu, dok čak 40% smatra da ne postoji nikakva bojazan za decu na internetu.
„Definitivno to jesu roditelji. Čini mi se da smo danas generalno zadovoljni što decu možemo ostaviti na određeno vreme i za to vreme očekujemo da nam deca nauče pisati, crtati, računati i da postanu dobri, uspešni ljudi. A u stvari, sve se to postiže pre svega dok sedimo i pričamo sa svojom decom, objašnjavamo i učimo ih šta je opasnost na internetu, zašto se nešto sme, a zašto ne i, generalno, pružimo li našoj deci dovoljno pažnje i ljubavi, manje će biti i agresije. Dakle, škola jeste bitna, ali ne presudna. Naše vreme, pažnja i ljubav jesu ono što deci nedostaje i sa tom posvećenošću njima možemo očekivati da izrastu u dobre ljude”, ističe Igor Jurić, osnivač fondacije Tijana Jurić.
Da je spona između škole i roditelja veoma bitna, napominje i Bojana Ilić, ali nije uvek jasna situacija od strane roditelja. „U sprečavanju nasilja uloga škole je podržavajuća, što znači da je porodica oslonac, pa je zbog toga neophodna bliska saradnja. Ni škola ni porodica ne mogu da deluju odvojeno u sprečavanju nasilja. Kroz blagotvornu saradnju, roditelji i nastavnici kontinuirano prate ponašanje dece. Kućno vaspitanje ima veliku ulogu u reagovanju dece u nasilnim sutuacijama. Deca iz porodica gde se putem razgovora rešavaju nesporazumi, reaguju na pravi nacin tako što prijave nasilje odmah, dok deca iz porodica gde je naglašen roditeljski autoritet i prisutno je kažnjavanje, često učestvuju u nasilnim situacijama, vrše nasilje i poriču da su bili inicijatori istog. U takvim slučajevima roditelji uglavnom imaju negativan stav prema školi, štite dete i predstavljaju ga kao žrtvu. To ima negativne posledice po samo dete i njegovu socijalizaciju. Takođe, roditelji koji odbijaju saradnju sa školom ili ispoljavaju neki oblik zanemarivanja, imaju loš uticaj na promenu ponašanja. Dete se u tim situacijama vodi linijom manjeg otpora, nalazi zaštitu kod roditelja koji ne dolazi u školu i odbija savete. Tu škola preuzima vodeću ulogu i sa tom decom se vrši pojačan vaspitni rad”, ističe Bojana.
Pročiaj i: „ČUVAM TEˮ – PRVA NACIONALNA PLATFORMA ZA PREVENCIJU I ZAŠTITU OD VRŠNJAČKOG NASILJA
„Većina zaposlenih u školama tokom svog bazičnog obrazovanja gotovo da nisu imali prilike, ili je čak uopšte nisu imali, da uče o tome kako da prepoznaju simptome koji ukazuju na nasilje, vršnjačko ili porodično, ili kako da reaguju kada se dete obrati za pomoć. Zbog toga se često ponašanja dece koja su zapravo indikatori ovakvih događanja, previde i ne prepoznaju”, napominje Vanja Rakočević.
Škola je dužna da reaguje uvek kada postoji sumnja ili saznanje da učenik/ca trpi nasilje, bez obzira na to gde se ono dogodilo, događa ili priprema.
„Nekada je do saznanja da se elektronsko vršnjačko nasilje dešava lako doći jer će ga prijaviti vršnjaci, roditelji i/ili samo dete s iskustvom nasilja. Upravo zato je važno da svi oni veruju školi i u njoj imaju osobu od poverenja kojoj će prijaviti nasilje. To mogu biti nastavnici, odeljenjski starešina, stručni saradnici ili uprava škole. S druge strane, vrlo često nasilje neće niko prijaviti, te je važno da u školi rade profesionalci koji su obučeni da mogu da prepoznaju problem i reaguju na vreme. Ponekad samo ponašanje deteta ukazuje na postojanje problema, a pri tome treba imati u vidu da deca različito reaguju – povlače se, razdražljiva su, agresivna, preosetljiva i sl. Neke od ovih reakcija mogu biti i prirodne ili razvojne reakcije. Zato je važno obratiti pažnju na ekstreme, učestalost javljanja, kao i na kombinaciju pojedinih simptoma”, objašnjava Vanja.
Prema podacima UNICEF-a, mnogobrojne škole nisu tehnološki opremljene, što dovodi do toga da nastavni kadar ima malo predznanja ili nema uopšte znanja o tehnološkom napretku, što dovodi do malog procenta digitalne medijske pismenosti.
Ukoliko bismo se vratili na početak, i na definiciju nasilnika, možemo videti da najveći broj nasilnika dolazi iz nefunkcionalnih porodica ili porodica sa jakim autoritetom, a onda sve to prenose u školu. Zato se ističe uloga škole u rešavanju pomenutog problema, jer je i ona sama dužna da obavesti roditelje o problemu, kao i to da postupi po procedurama za rešavanje prijavljenog problema.
„Sve navedeno može imati udela, ali naše iskustvo sa terena govori da u najvećem broju slučajeva reakcija škole izostaje iz straha – straha za reputaciju škole, straha od odgovornosti… To je, nažalost, najčešći razlog koji vodi do toga da se slučajevi zataškavaju, a žrtve ostaju same i nezaštićene. Ovde je ključno edukovati i nastavnike, i roditelje, i decu. Sistemske procedure su vrlo jasne i u tom smislu svaka od malopre navedenih grupa mora znati koje alate ima na raspolaganju kako bi zajedničkim snagama rešila problem”, ističe Ivana Milenković, ispred organizacije „Drug nije meta”.
Procedura se odvija prema sledećim koracima:
- Prepoznavanje problema ili postupak po prijavi nasilja;
- Zaustavljanje nasilja i sadržaja koji kruži internetom, odnosno njegovo ukidanje;
- Razgovor sa uključenim učenicima;
- Prikupljanje podataka;
- Razgovor sa roditeljima i decom;
- Uključivanje nadležnih institucija, ukoliko se problem ne reši na nivou škole,
- Praćenje završetka slučaja nasilja.
ŠTA SMO MI TU MOGLI?
„Radi uspostavljanja efikasnog sistema prevencije i zaštite dece i mladih od nasilja, neophodno je organizovati dodatno usavršavanje zaposlenih u školama. Zaposleni se moraju upoznati sa vrstama, indikatorima i posledicama elektronskog nasilja; steći veštine za prepoznavanje, efikasno i proaktivno postupanje i primenu standardnih procedura u školi u situacijama nasilja nad decom, kao i upoznati sa ulogom i nadležnostima relevantnih službi i postojećih servisa podrške”, objašnjava Vanja Rakočević.
Lista preventivnih aktivnosti koje mogu preduzeti svi nastavnici/e:
– Podržite konzistentnu politiku protiv elektronskog vršnjačkog zlostavljanja u vašoj školi.
– Budite otvoreni za diskusije o ovom problemu. Osnažite i ohrabrite decu na razgovor, informišući ih i diskutujući sa njima o ovom pitanju. Koristite primere iz života za pokretanje razgovora.
– Potražite dodatne informacije ukoliko niste sigurni da vladate materijom.
– Budite svesni težine posledica elektronskog nasilja, kao i veze između nasilja na internetu i van njega jer obično idu zajedno!
– Razgovarajte o elektronskom nasilju i s roditeljima, jer i oni moraju postati svesni postojanja elektronskog vršnjačkog nasilja i načina na koje mogu pružiti podršku deci.
„Škola je jedan od prvih agensa socijalizacije u životu pojedinca. Veliki je značaj škole u prevenciji devijantnog ponašanja kod dece. Vršnjačko nasilje kao vrsta školskog nasilja predmet je istraživanja veoma dugo. Vršnjačko nasilje se po završetku nastave prenosi u virtuelni svet. Ranom uočavanju i uopšte prepoznavanju i prevenciji ove vrste nasilja najviše doprinosi dobra saradnja dva važna agensa – porodice i škole. Preventivni značaj škole je u razvoju digitalne pismenosti mladih i odraslih i u razvoju socijalnih veština”, ističe Jovana.
Gde se može potražiti pomoć:
http://www.skolskiportal.edu.me/Pages/
https://www.facebook.com/BirajReciHejtSpreci/
SOS centri za pomoć putem poziva
Pripremila: Jovana Golubović
Izvori: drugnijemeta.rs, naučni rad Jovane Rančić, priručnik za decu, roditelje i nastavnike Vanje Rakočević
Foto-izvor: freepik.com
