Bred Beket je digitalni nomad, koji je iz SAD radio u raznim delovima sveta, da bi na kraju došao u Srbiju da živi i radi. Kako je to biti digitalni nomad, čime se tačno bavi i kako se našao u Srbiji, možete pročitati u intervjuu koji sledi.

Čuli smo za Vas kao digitalnog nomada koji trenutno živi u Beogradu. Možete li nam reći kako se dogodilo da ste u Srbiji i da živite ovde?

Nakon što sam poslednje dve godine živeo na Baliju i na Tajlandu, shvatio sam da prelepa jugoistočna Azija nije za mene na duge staze. Umorio sam se od „trčanja preko granice” zarad produžetka boravka svakih nekoliko meseci i hteo sam da se skrasim negde gde bih mogao da ostanem duže vreme zbog pandemije virusa korona. Odlučio sam se za Tbilisi, glavni grad Republike Gruzije, zato što je u toj zemlji postojala mogućnost jednogodišnjeg boravka bez vize. Nameravao sam da tamo živim, radim na daljinu, živim jeftino i uštedim novac. Odlučio sam da posetim Bangkok pre nego što napustim Tajland, zato što nisam nijednom bio tamo za godinu i po dana, koliko sam živeo u Čeng Maiju. Zbog toga sam kupio kartu za noćni voz za Bangkok do Čeng Maija. Bio sam u Bangkoku nedelju dana, a zatim mi se ukazala prilika da odem na ostrvo Ko Samet za samo 2.000 dinara ukupno, što mi se činilo kao dobra ponuda. Nisam mogao da propustim priliku da posetim prelepa tajlandska ostrva još jednom, pre nego što ću napustiti taj region. Bio sam na ostrvu Ko Samet i dobro sam se provodio tamo, roneći i uživajući u prelepim peščanim plažama s palmama i kristalno čistim vodama s tropskim ribama. Ali tada je Gruzija zatvorila svoje granice. Nakon otprilike nedelju i po dana na Ko Sametu, istražio sam već celo ostrvo i vratio sam se u Bangkok, gde su se mere protiv pandemije sve više pooštravale. Na primer, međuprovincijska putovanja su bila obustavljena, te stoga nisam bio u mogućnosti da se pridružim svojim prijateljima na jugu na ostrvu Ko Pa Ngan. Bio sam zaglavljen u Bangkoku i tada nismo bili svesni koliko je pandemija bila ozbiljna. Zbog toga sam iznajmio hotelsku sobu koja se nalazila između dva glavna aerodroma, kako bih mogao da imam brz pristup aerodromima. Ostao sam tu oko dve i po nedelje i morao sam da se bavim imigracionim u Tajlandu, koje nije znalo, sve do nekoliko dana pre, da li će strancima biti dozvoljeno da ostanu ili će biti primorani da odu. Iako ću reći da je tajlandsko imigraciono bilo vrlo organizovano i brzo nam je produžilo boravak, činjenica da nisu imali dugoročno rešenje stvaralo je nelagodan osećaj, zato sam odlučio da se vratim u San Dijego, Kaliforniju, preko međunarodnog aerodroma u Los Anđelesu u martu 2020. godine. Dok sam napuštao Bangkok, aerodrom je skoro pa bio napušten. Izgledalo je kao da sam usred filma o zombijima. Jedan čovek je imao srčane problem i pao je na pod i niko nije znao da li je to zbog virusa ili ne. Sve je bilo mračno dok sam hodao kroz aerodromski terminal i ljudi su vrebali iz senki. Situacija je bila jeziva i apokaliptična. Ukrcao sam se na let i avion je bio tek trećinu popunjen. U tom trenutku sam već bio izvan SAD dve godine i svi kažu da su američki carinici i granični službenici najgori na svetu po pitanju agresivnog ispitivanja. Očekivao sam da ću biti ispitivan o tome kako sam mogao sebi da priuštim da budem na „odmoru” dve godine, međutim, na moje iznenađenje, prošao sam pored carinske kontrole i pušten sam da odem s aerodroma bez ikakvog ispitivanja, čak i ljudske interakcije uopšte. Međunarodni aerodrom u Los Anđelesu je, takođe, bio napušten. Dok sam čekao da sestra dođe po mene iz San Dijega, samo još jedna osoba je čekala nekoga, koliko sam mogao da vidim, i on je bio sa mog leta. Bila je to neočekivana situacija i tokom vožnje do San Dijega iz centra Los Anđelesa mislim da sam video svega dvadeset do trideset i pet drugih automobila na putu. Nakon povratka u San Dijego neredi su počeli da se dešavaju u velikim gradovima u unutrašnjosti SAD, gde su neki gradovi u potpunosti uništeni. Bili su samo manji protesti u San Dijegu, ali restorani su ili u potpunosti bili zatvoreni ili je opao, recimo, sa ocene osam na dva ili tri, i nisam čak mogao da odem kod frizera. Nakon četiri meseca bio sam spreman da odem ponovo, ali je Gruzija i dalje bila zatvorena, tako da sam tražio da vidim koja zemlja ima otvorene granice. Srbija je imala otvorene granice što mi je bilo dosta čudno zato što sam isprva želeo da dođem i živim u Beogradu, nakon jugoistočne Azije i tačno se sećam toga, zato što je drugi jutjuber uradio intervju sa mnom na Baliju i tom prilikom me je pitao gde želim dalje da putujem i moje tri destinacije su bile: Čeng Mai, Tajland (svetska prestonica digitalnih nomada), Beograd, Srbija, i Medeljin, Kolumbija. Kažem da je čudno zato što verujem da me je univerzum upućivao u ispravnom pravcu, prema Srbiji. Nakon što sam rekao porodici da ponovo odlazim usred pandemije u Srbiju, svi su mislili da sam poludeo, naročito što su američki mediji poprilično aktivno izveštavali o protestima ovde. Predlagali su da ostanem u Americi i da nađem privremeni posao u nekoj prodavnici nedaleko od kuće. Rekao sam im: „Ne, ne, ne, ja sam globalan sada.”

Ne samo da sam putovao u Srbiju nego sam to učinio tokom pandemije i neposredno nakon građanskih nemira. Odlučio sam da poslušam srce i rezervisao sam kartu za Beograd i nisam imao nikakve brige o dolasku ovde. Nisam čak imao ni rezervisan smeštaj pre nego što sam sleteo. Samo sam se povezao na vajfaj (eng. wifi) na aerodromu i rezervisao hostel preko sajta (booking.com) i zamolio radnika obezbeđenja na aerodromu da me uputi na neki legalan taksi. Imam trideset i šest godina i uglavnom praktikujem da odsedam u hotelima, jer su hosteli prilično bliska i lična varijanta boravka i vrlo su prometni, što može postati mentalno naporno posle nekog vremena. Međutim, kad idem u novi grad, mislim da su hosteli dobar izvor lokalnih informacija jer mogu da saznam sve savete i trikove vezane za boravak, uključujući ponekad i procedure za useljenje.

Sve je teklo kao podmazano za mene otkako sam sleteo ovde. Nisam čak puno ni platio taksi od aerodroma do grada u jedanaest sati uveče, dobio sam tačno onaj apartman koji sam hteo nakon određenih pregovora, stanodavac mi je savršen, popularnost na Jutjubu mi je naglo skočila, prihodi su mi porasli i jedna devojka iz hostela mi je pomogla, i to u fazonu: „Hej, mogu ti pomoći da otvoriš DOO firmu”. Drago mi je da sam prihvatio njenu ponudu jer je sve uradila savršeno tačno i izuzetno mi je olakšala ceo proces. Nakon što je ovde provela više od šest meseci i upoznala određeni broj profesionalaca, zaista je znala šta radi. Samo jedna nasumična devojka u nasumičnom hostelu. Кao što rekoh, zvezde su se savršeno posložile u pravim momentima kada mi je trebalo i univerzum me očigledno želi ovde. Nakon dolaska video sam koliko je grad prelep, kako su svi fini, prilično je čisto, vlasti u velikoj meri unapređuju infrastrukturu i mnogo istorije je ovde očuvano i to je sve doprinelo mojoj odluci da ostanem ovde na duge staze.

Pročitajte i: Samoistraživanje i upoznavanje sebe kao preduslov za ostvarenje ciljeva – intervju sa Jelenom Milković, CzRK

Vaša struka je u IT sektoru. Šta je ono što radite u svom domenu?

Imam profesionalnu i ličnu pozadinu što se tiče IT menadžmenta u širokoj meri i sajber bezbednosti. Profesionalno bavljenje IT-jem je krajnje drugačije od onoga kod kuće. Mnogi ljudi koji su novi u IT industriji pokušavaju da primene kućna IT znanja u profesionalne IT okvire i to prosto ne funkcioniše dobro u velikim sredinama. Na primer, korišćenjem automatizovanog softvera mogu sam da upravljam, pružam podršku i obezbeđujem oko pet stotina računara. To ne bi moglo da se uradi instaliranjem softverskih apdejtova (eng. update) ručno na svakom računaru. Potrebno je naučiti kako se upravlja velikim brojem umreženih uređaja u isto vreme, što je nešto što sam morao da naučim, takoreći, u hodu. Danas imam običaj da uzimam ljude pod svoje u smislu obučavanja, dok su još na početku karijere i da im menjam pogled na IT menadžment. Učenje o automatici i standardizaciji hardvera i o procesima vezanim za to je veoma važno ukoliko žele da postanu uspešni u IT sektoru u najširem smislu.

Da li radite za klijente iz SAD, zapadne Evrope ili iz severne Amerike? Da li je infrastruktura koja se u Vašem sektoru koristi dovoljno razvijena u našoj zemlji da biste mogli da radite za klijente iz razvijenih zemalja?

Radim samo za američke klijente u ovom momentu, ali bih voleo da proširim posao i izvan Amerike, prema Evropi i možda čak i prema Singapuru. Infrastruktura je ovde adekvatna, pogotovo s razvojem optike i trenutno postoji više od pet data centara (eng. Data centers) samo u Beogradu, tako da mislim da je ovde sve odlično u pogledu mogućnosti rada na daljinu.

Vlasnik ste IT firme u Beogradu. Da li biste mogli da nam kažete kako Vam ide posao i da li je perspektivno ovde započeti posao?

U momentu pisanja Uprava za strance i dalje odlučuje po pitanju moje jednogodišnje privremene dozvole boravka, i ako bude odobrena biću baziran u Beogradu na duge staze. Rezultat procedure ću objaviti i na Jutjubu. Naravno da ću i dalje povremeno putovati, ali Beograd će mi biti mesto gde mi je dom, posao i gde ću plaćati poreze. Što se tiče moje srpske firme, dosta firmi su izrazile interesovanje, kao što je bivša firma za koju sam nekad radio, još jedna IT firma iz San Dijega, koja mi je pisala na Linkedinu (eng. LinkedIn) i druge IT firme poznate kao Managed Service Providers u Sjedinjenim Državama. Glavni razlog tome je što mogu da im smanjim troškove za zaposlene za polovinu, što je za američke biznise velik procenat, a opet je i velika količina novca za srpske prilike. To je situacija koja se, takođe, zove i džio arbitraž (eng. Geo arbitrage) i podrazumeva zarađivanje novca u jačoj valuti ili ekonomiji i trošenje u zemlji koja je još u razvoju. Voleo bih da vidim da više ljudi dolazi i premešta svoj novac u Srbiju. Lokalno stanovništvo se ovde često žali na poreze, ali situacija je ista kao i u svim drugim državama sveta ako nemaš dobro struktuiranu kompaniju, dobar poreski plan i dobrog računovođu. Niko u Americi ili u Evropi, barem niko koga ja znam, nije u mogućnosti da uživa fiksno poresko opterećenje kao što privrednici mogu ovde, jedino što moraju od starta da krenu da posluju kako treba, čim počnu da prihoduju. Za mene DOO je bila najbolja opcija iz više razloga, ali većina ljudi mi kaže da je trebalo da se registrujem kao preduzetnik, pri tome čak i ne pitajući i ne interesujući se za razloge zašto bi DOO ipak bila bolja opcija za mene. Iako se slažem da je „preduzetnik” bolja opcija ako ne želiš da preterano razvijaš i širiš posao, razmišljao sam dugoročno o zapošljavanju direktnih radnika, o ograničavanju mojih ličnih odgovornosti, o opcijama uštede na porezima i o nameri da firma bude u mogućnosti da poseduje stvari i potpisuje ugovore za koje neću ja lično biti odgovoran. Ponekad strani preduzetnici ne mare za to da ograniče svoju odgovornost u slučaju da budu tuženi pred sudom u Srbiji, jer lako mogu da odu, ali ja želim ovde da ostanem na duže staze i steknem određenu imovinu. Imajte u vidu da je Singapur nekad bio zabačeno, prljavo mesto tokom devedesetih, dok je danas toliko poželjno da mnogi ljudi ne mogu ni da mu priđu. Ljudi bukvalno bivaju deportovani iz Singapura, ukoliko se posumnja da su samo došli da obiđu aerodrom. Da, to se tamo zaista dešava. Mogao bih da zamislim sličnu budućnost i za Srbiju i bilo bi mi drago da sam došao među prvima. Svakako, ono što je dobro za mene ne mora biti dobro i za nekog drugog, pa stoga preporučujem unajmljivanje profesionalca koji bi mogao da posavetuje po pitanju najboljeg rešenja u vezi sa porezima i oblikom firme spram potreba i delatnosti. Nemojte otvarati DOO samo zato što sam i ja, jer možda je „preduzetnik” varijanta bolja po vas u pogledu poreza. Кao što sam spomenuo – tražite profesionalne savete.

Pečat, jedan od naših poznatih nedeljnika, je nedavno pisao o Vama. Videli smo to na Vašem Jutjub kanalu, pa da li biste onda mogli da nam kažete nešto više o Vašem kanalu i kako bi ljudi iz naše zemlje mogli da prate Vaš rad?

Da, imam jako lepe uspomene s mog intervjua sa Markom Tanaskovićem. Pravi profesionalac. Moj um je više inženjerski orijentisan, pa stoga nisam preterano kreativan. Takođe, patim i od poremećaja pažnje, zbog čega su mi mnoge stvari teže nego većini ljudi. Ne volim da obrađujem video-snimke, pa onda samo postavljam amaterske klipove bez modernih kadrova snimanih dronom ili iritantnih uvodnih špica. Ljudi to vole i postoji tržište za taj tip izvornog i neobrađenog sadržaja. Moj najpopularniji video, odradio sam ga u jednom mahu, mislim da ga nisam čak ni pogledao pre nego što sam ga postavio. Ljudi previše vode računa o tome šta će drugi misliti (posebno u Srbiji) i to plaši mnoge, ako ne i većinu, da rade nove stvari, što verujem da ih dosta sputava u životu. Prestanite da vodite brigu o tome šta će drugi misliti i prestanite pokušavati da udovoljite drugima. Tip sadržaja za koji bi moji srpski prijatelji rekli: „Ne ne, nemoj to da radiš”, je tačno onaj tip sadržaja koji i treba da pravim upravo zato što je drugačiji. Isprva sam pokrenuo jedan kanal na Baliju, s izuzetno malo truda, koji nije imao puno pregleda jer mi je sadržaj prosto bio loš. Znao sam sve o računarima i standardima u pogledu video-klipova, ali vrlo malo o pričanju priča. Ista priča je bila i na Tajlandu: malo truda, loše pričanje priča. Sve dok nisam snimio „Moving to Serbia in 2020” video, nisam video naročit uspeh na Jutjubu. Još jedan popularan vloger koji me je inspirisao bio je Harald Boldar (eng. Harald Baldr) i njegov video o tome kako postati uspešan na Jutjubu. Njegov savet je samo aplouduj (eng. upload). Кao što sam i dokazao, dovoljan je samo jedan video da bi postao uspešan. Jutjub, kao i većina društvenih mreža, sastoji se od algoritama. Njihovi algoritmi odlučuju koje video-klipove će promovisati, a koje neće.

Nekoliko stvari koje su važne su: lajkovi naspram dislajkova (moraš zaista da tražiš od svojih gledalaca da ti lajkuju klipove – ne da se samo pasivno nadaš da će to uraditi), ukupno vreme pregledanja: ako ti je video dugačak petnaest minuta, a ljudi prestanu da ga gledaju posle jedne do dve minute, Jutjubov video-plejer to beleži i zaključiće da je video dosadan, pozitivni komentari, takođe, mnogo pomažu (tvoj je posao da odgovoriš na sve ijedan, što može nekad i da ti udvostruči ili utrostruči broj komentara) i na kraju – apelovanje na gledaoce da dele tvoj video na društvenim mrežama ili na nekim trećim mestima poput Redita, koji mogu da pomognu u povećavanju prometa ka tvom klipu, što Jutjubov algoritam posebno uvažava.

Trenutno oko 50% mojih pregleda dolazi iz Srbije i oko 13% iz Amerike, a preostalo je iz ostatka sveta. Ja se zaista trudim da doprem do Amerikanaca i Кanađana u svojim klipovima, a ne toliko do Srba, iz razloga što mi je stalo da dovedem nove prilike i novac u zemlju i želim da ljudi Srbiju shvate ozbiljnije ne samo za poslovanje već i za investiranje. Srpski pregledi, naravno, pomažu, doprinose tome da se moji klipovi popnu više u algoritmima i uviđam da sve više i više ljudi sa Zapada gleda moje klipove zbog toga. Trenutno razmišljam o tome da započnem kanal koji bi bio više profesionalan i gde bih intervjuisao vlasnike preduzeća ovde i gde bih pokazao da je Srbija vrlo poželjno mesto za život i za poslovanje. Voleo bih da to bude nezavisan kanal jer želim da pokažem jednu pretežno profesionalnu sliku nego što je na mom amaterskom kanalu o putovanjima i da mogu posle to nekome da prepustim u budućnosti. Trenutno imam samo 4.700 pretplatnika na kanalu, ali taj broj se malo-pomalo svaki dan povećava. Nisam pravio nikakve nove klipove tokom zime jer mislim da bi hladno vreme oteralo potencijalne doseljenike, pa zbog toga moj Jutjub kanal nije mnogo rastao u poslednje vreme. Jesam, međutim, postavio jednu objavu na Linkedinu o poslovanju u Srbiji koja je postala „viralna” i sakupila je preko 32.000 pregleda, od kojih su mnogi bili iz Dubaija, UAE, što bi moglo da predstavlja potencijalne investitore za Srbiju.

Pročitajte i: Intervju sa Matejom Simićem, digitalnim marketarom

Šta biste poručili mladima koji čitaju ovo, koji razmišljaju o pokretanju karijere u IT sektoru ili o tome da postanu digitalni nomadi? Кoje su prednosti i mane u vezi s takvim načinom života?

Definitivno treba uraditi to, ali ne treba prisiljavati sebe da radiš nešto za šta nisi stvoren ili u čemu nisi dobar. Na primer, nikad ne bih reklamirao sebe kao grafičkog dizajnera ili fotografa na venčanjima. Ako si zaista zainteresovan za IT i smatraš da nemaš neophodne veštine, idi na Jutjub, gledaj video-klipove o tome i pokušaj da pronađeš početnički help desk posao. Ovo su neke osnove koje bi trebalo da naučiš ukoliko želiš da se upustiš u IT sektor:

1. Microsoft Windows 10 Professional;

2. Microsoft Server 2012–2019;

3. Microsoft Active Directory i Azure Active Directory (logovanje i bezbednosna politika);

4. kako funkcionišu ticket desk softveri;

5. osnovna korisnička podrška, telefonske i help desk support procedure;

6. osnove DNS-a (domain name service, kako funkcioniše i zašto je to bitno);

7. osnove politike po pitanju sajber bezbednosti;

8. kako zapravo funkcioniše elektronska pošta, njena tehnička pozadina i kako detektovati probleme s njom.

Većina ovoga se može naučiti na Jutjubu, dovoljno da se nađe osnovni help desk posao, gde obavljaš osnovne stvari poput instalacije softvera i resetovanja lozinki za zaposlene u firmi. Nalazio bi se u tehničkom okruženju što bi u početku moglo da deluje zastrašujuće, međutim, eventualno bi počeo da upijaš sve naprednija znanja. Ono što sam godinama radio, bilo je da kad ne znam nešto u toku mog dnevnog posla, otišao bih kući i provodio celu noć istražujući i učeći o tome. Potrebno je mnogo truda i ličnog vremena da se postane uspešan u IT sektoru. Samo ljudi koji su voljni da ulože svoje lično vreme da bi razvili veštine mogu postati uspešni.

Ukoliko ne želiš da se upuštaš u IT, postoje mnoge druge prilike rada na daljinu poput:

• dizajniranje veb-sajtova (naučiti kako se koristi WordPress i Divi framework). Moguće je zvati ili slati mejlove firmama u SAD i pitati ih da li bi hteli „osveženje” svog veb-sajta za 50.000 dinara. Za njih bi to bila dobra pogodba, dok je ovde to prilično velik novac;
• obrada video-klipova za jutjubere – znam dobrog editora video-klipova u Indiji, koji naplaćuje 5.000 dinara po klipu. Ovo može da se radi uz pomoć besplatnog softvera po imenu Davinci Resolve, standardna verzija je besplatna i ima sve opcije koje bi bile potrebne za jednu čitavu Jutjub karijeru. Poseduje opcije za korekciju boja i obradu zvuka koje su, takođe, besplatne i rekao bih – na holivudskom nivou. Ne košta ni dinara da se skine, instalira i nauči kako se koristi uz pomoć besplatnih jutjub tutorijala;
• korisnička podrška na daljinu preko telefona, tiket deska ili dopisivanja uživo;
• projekt menadžment – čak i ako nisi dobar ni sa kojom od ovih veština, ako možeš da nađeš frilensera kome bi autsorsovao posao, a onda komunicirao između američkog klijenta i frilensera, možeš da se baviš projekt menadžmentom. Recimo ako si dobar u prodaji, ali ti fale veštine, prodaš dizajniranje vebsajta za 150.000 dinara američkoj firmi i autsorsuješ taj posao frilenseru za 50–60.000 dinara i prihoduješ razliku. Učenje projekt menadžmenta ti omogućava da povećaš poslovanje s većim brojem projekata koji bi se odvijali u isto vreme. Pravi novac je u prodaji u menadžmentu, a ne u realnom radu, u ovom slučaju. Znam za američku firmu kojoj posao čak i ne ide dobro, i to ih je navelo da potroše 300.000 dinara na totalni redizajn veb-stranice i brenda. Postoje platforme na kojima je moguće naći frilensere, međutim, nisu svi dobri. Potrebno im je dati male probne projekte da bi pronašao onog dobrog; kada ga nađeš, autsorsuješ mu sve više i više projekata. Tajna je pronaći one koji su dobri. Platofme poput FIverr.com, Upwork.com, i PeoplePerHour.com su dobri za nalaženje frilens dizajnera. Nedavno sam primetio da je od svih mesta Pakistan dobro mesto za nalaženje dizajnera po niskoj ceni.

Definitivno ti je neophodan stabilan prihod pre nego što ćeš postati digitalni nomad. Stoga su ti neophodne profesionalne veštine, iskustvo i kontakti u industriji. Nemoj plaćati za kojekakve onlajn kurseve od prevaranata koji će te navodno naučiti kako da postaneš digitalni nomad. Preporučujem gledanje video-klipova o putovanjima, posebno onih o prevarama na raznim mestima – https://reddit.com/r/digitalnomad i Chiang Mai Digital Nomad Coffee Club grupu na Fejsbuku. Da budem potpuno iskren – moraš imati ili naučiti korisne veštine koje se danas traže, pre nego što postaneš digitalni nomad i preporučujem da to radiš samo dokle god to odgovara tvojim životnim prilikama. Mislim da konstantno putovanje nije održivo po mentalno zdravlje čoveka ili po vođenje bilo kakvog ozbiljnog posla. Definitivno bi trebalo dobro da upoznaš svoj domen, industriju, da stekneš kontakte i da imaš stabilan prihod pre nego što se „otisneš”. Кada sam napustio San Dijego, sve sam prodao i to po cenama za polovinu ili trećinu manjim nego što sam te stvari platio, tek godinu ili dve dana ranije. Uzeo sam sve što sam mogao i otišao sa otprilike 6.000 dolara u kešu i oko 1.200 dolara stabilnog pasivnog prihoda mesečno i bio je potreban svaki cent (dinar) koji sam imao da nađem svoj put i ovaj način života učinim održivim, tako da nije uopšte lako. No potpuno je prirodno želeti da napustiš svoj dom i istražiš svet, mnogi to žele, ali ne dobiju priliku da to i urade.

Mnogi mladih ljudi u Srbiji se iseljavaju u inostranstvo za bolje trenutne ekonomske prilike. Inteligentni su i potpuno sam ubeđen da mogu da imaju izuzetno veliku korist od privremenog boravka u inostranstvu, od učenja kako da posluju na mestima poput Amerike ili zapadne Evrope i od povratka u Srbiju i otpočinjanja autsors firme sa znanjima koja su stekli. Po mom skromnom mišljenju, autsorsing je sjajan način za to da Srbija ekonomski napreduje. Takođe, smatram da bi smanjenje carinskih stopa na uvoz moglo i te kako da donese ekonomski uspeh Srbiji. Na primer, hteo sam da naručim originalni North Face Borealis ranac preko Amazona i da bude dopremljen ovde jer nisam bio u mogućnosti da ga ovde nađem; Amazon je izračunao uvoznu dažbinu u iznosu od 72.83 dolara na ranac, koji inače košta 88.95 dolara, plus 102.69 dolara trošak dostave. Za laki ranac. Uvozne dažbine na opremu poput poslovnog telefona su, takođe, jako visoke, ponekad je trošak čak i dvostruk. Za strance poput mene, to je ok jer mi to možemo i da priuštimo, budući da su troškovi života ovde takvi da to mogu da kompenzuju, jer je reč o jednokratnim troškovima, međutim, za prosečnu srpsku platu, mislim da su visoke uvozne dažbine problem koji bi trebalo da se reši i da se pomenute dažbine smanje. Pozivam predstavnike srpske vlade i turističke organizacije da stupe u kontakt sa mnom preko Instagrama. Imam neke prilično jedinstvene ideje u pogledu promovisanja Srbije o kojima bih voleo s njima lično da popričam.

Hvala vam na vašem vremenu.

Intervju pripremio: Marko Jovanović

Moving to Serbia 2020, video: https://www.youtube.com/watch?v=W3oUxx4hDg4

Bredov instagram profil: https://instagram.com/bradbeckett

Bredov Jutjub kanal: https://www.youtube.com/c/bradbeckett/videos

Bredov Linkedin profil: https://brad.rs/linkedin

Foto-izvor: Bredova privatna arhiva