,,Nek vas ime jedne o drugih nikad ne otuđi, jer vi ste krv jedne krvi i kost jedne kosti. Nek vas vera ne razdvaja, jer je samo jedan Bog.“
Ovim rečima Stepa Stepanović obratio se narodu prilikom svečanog dočeka nakon proboja Solunskog fronta. Čime je taj doček zaslužio, i čime je sve naš narod zadužio, prisetićemo se u tekstu koji je posvećen godišnjici smrti vojvode Stepe Stepanovića.
Iako postoje nedoumice oko tačnog datuma njegovog rođenja, pretpostavlja se da je to 12. mart 1856. godine. Ime je dobio po svom dedi Stepanu, po kome je i cela porodica nosila prezime Stepanović. Porodica se u Kumodraž doselila najverovatnije iz Pirota ili Leskovca, stil izgradnje njihove kuće ide u prilog tome. Kao i većina stanovnika Srbije u tom periodu, Stepanovići su se bavili zemljoradnjom i stočarstvom, te se može reći da je Stepan odrastao u siromašnoj sredini. Njegova strina bila je zadužena za staranje o njemu dok je porodica radila u polju. Ostaje priča da su u nekoliko navrata romkinje sa malom decom, na poziv Stepine strine, svraćale u kuću Stepanovića i dojile bebu čija je majka bila prezauzeta radovima na njivi. Kasnije se Stepa Stepanović šalio i govorio kako je njegova potreba za dugim šetnjama zapravo posledica mleka romkinja koje su ga hranile. U porodičnim zadrugama 19. veka običaj je bio da samo jedno od dece pohađa neku vrstu nastave. Mladi Stepan je prilikom izvlačenja štapića imao sreće, te je upravo on bio jedini član svoje porodice koji je otpočeo školovanje. Nakon osnovne škole budući vojvoda izrazio je želju da nastavi obrazovanje u učiteljskoj školi, ali je na nagovor oca ipak upisao Beogradsku gimnaziju, a potom i Vojnu akademiju. Njegova klasa iako ne brojna, iznedrila je dvojicu vojvoda i čak četiri vojna ministra.
Početak Srpsko-Turskog rata prekinuo je školavanje svih polaznika Vojne akademije, a mladi Stepa se kao pitomac našao u vojnim redovima. O njegovim rezultatima tokom prvog i drugog Srpsko-Turskog rata najbolje svedoče tri odlikovanja koja je dobio po obavljanju vojnih dužnosti. Komandir Đura Dimić dao je prve ocene o tada mladom vojniku Stepanoviću. Njegov komandir opisuje ga kao bistrog mladića, čvrstog karaktera i bujne naravi, odlično obučenog vojnika koji službu vrši časno po prirodnom nagonu.
U godinama koje su usledile, Stepa je munjevito napredovao u službi, a glas o njemu širio se iz Kragujevca u kome je vršio službu, ka Beogradu gde je kasnije prekomandovan. Majski prevrat 1903. doneo je novu destabilizaciju države, što nije uticalo na Stepanovića koji je jednako kao i od Obrenovića dobijao poštovanje novog vladara iz loze Karađorđevića. Ostaje upamćeno da je Stepa uvek bio na strani naroda, siguran u svoje znanje i veštinu nikada nije zauzimao strane u obračunima elita, te tako nije ni snosio nikakve posledice nakon dolaska Petra Karađorđevića na vlast. Ubrzo je dobio i čin generala (1908.), da bi godinu dana kasnije bio imenovan za novog ministra vojnog. Iako je kao ministar u samo godinu dana vrlo uspešno sproveo reformu vojske koja je podrazumevala i nabavku moderne opreme i naoružanja, Stepa se nije dobro snalazio u mulju skupštine koja mu je donosila mnogo stresa i briga, što je i rezultovalo njegovom ostavkom. Na mesto ministra vratio se 1911. godine, sa te pozicije pripremao je Srbiju za obračun sa Turskom u Prvom balkanskom ratu. Upravo njegova Druga armija odnela je odlučujuće pobede u bitkama koje su nanele konačan poraz turskoj vojsci. Nakon pada Jedrena i pobede Srpske vojske, Stepa Stepanović je, kao veliki poznavalac istorije, spustio ljude do mesta Černomen, gde se po nekim podacima odigrala Marička bitka u kojoj je kralj Vukašin Mrnjavčević izgubio svoj život. Upravo na tom mestu Druga armija na čelu sa Stepanovićem održala je jedan pomen u čast srpskih junaka koji su tu poginuli.
Prvi svetski rat imao bi potpuno drugačiji tok da nije bilo Stepe Stepanovića i njegove Druge armije. Upravo njegova armija, sa njim u prvim redovima, potpuno je razbila Austrijsku vojsku u bici na Ceru. Ovi podvizi doneli su mu i zvanje vojvode, koje je dobio od regenta Aleksandra Karađorđevića. Pa ipak, dobro poznata sudbina zadesila je Srbiju u narednom periodu, iako mišljenja da je povlačenje preko Albanije pogrešna odluka, Stepanović se grčevito borio da zajedno sa svojim vojnicima obezbedi vreme i mogućnost za što bezboljnije povlačenje vojske ka jugu. Zajedno sa Prvom armijom Živojina Mišića, Stepa je sa svojim ljudima otpočeo proboj Solunskog fronta. Munjevitom brzinom vojska se probijala preko Dobrog Polja i Kozijaka ka Vardaru i time primorala Bugarsku na kapitulaciju. Nakon toga, Druga armija se uputila ka Bosni, gde dolazimo do svečanog dočeka vojvode Stepe Stepanovića i njegovog govora sa početka ovog teksta.
Pročitajte i: 7 zanimljivih Aristotelovih zabluda
Boravak vojvode Stepe u Sarajevu obeležilo je druženje sa pesnikom Aleksom Šantićem, koji mu je i posvetio jednu pesmu. Nakon godinu dana provdenih u Sarajevu, Stepanović je zatražio odlazak u penziju, pravdajući se umorom koji je sve prisutniji usled bolesti i teškog života tokom ratova. Novembra 1919. godine u penziju je otišao jedan od najvećih vojskovođa srpske istorije.
Penzionerske dane proveo je u kući svog tasta, u Čačku. Živeo je uglavnom povučeno, provodeći vreme u svom letnjikovcu, sedeći u stolicama koje je doneo sa Solunskog fronta. Prvu penziju koja je iznosila i više nego pristojnih 30000 dinara odbio je uz reči koje je uputio poštaru:
,,Vraćaj ovo sine, oni mangupi će uništiti državu“.
Jedini zahtev koji je uputio državi bio je taj da dobije svoju kobilu po imenu Vila sa kojom je proveo najteže ratne trenutke. Tada već stara i slepa kobila ulepšala je poslednje dane velikog Stepe Stepanovića.
Tačno deset godina nakon odlaska u penziju, 27. aprila 1929. godine preminuo je vojvoda Stepa Stepanović. Upravo je kobila Vila vukla kovčeg vojvode koji je sahranjen u Čačku uz prisustvo Aleksandra Karađorđevića i svih drugih uglednih Srba tog vremena.
O njegovoj ličnosti možda i najboje govori podatak da je u svojim poslednjim trenucima pokušao da podigne desnu ruku ka prozoru i, poslednjim dahom izrekne komandu:
,,Polazite napred!“
Pripremio: Nenad Stanković
Izvor: Milan Bogojević
Foto izvor: vikipedija
