U školskoj biblioteci jedne prigradske beogradske škole, pred jednim sedmogodišnjim detetom stoji beli, prazan papir. Desetak prvaka vrpolji se i ilustruje svoje omiljene priče. Uvodni je čas njihove prve čitalačke radionice. „A zašto ti ne crtaš?“, pitala je bibliotekarka. Tišina…

„Nacrtaj bajku, ne mora biti priča“, dodaje bibliotekarka. Devojčica pogleda u papir dečaka sa leve, pa u papir devojčice sa desne strane i slegnuvši ramenima, priznade „Ali, ne znam.“

„Znaš li Pepeljugu… Tri praseta…“, nabrajala je bibliotekarka. Na šta je dete, sve sramežljivije ponovo slegnulo ramenima. Shvativši da će je daljim pitanjima postideti još više, bibliotekarka joj ispriča jednu basnu i devojčica poče da crta. U očima bibliotekarke uočavalo se malo tuge, malo stida…

Kako smo dopustili da nam se dogodi ovako nešto? Kroz koji deo sistema se provuklo ovo dete i neprimećeno stiglo među vršnjake sa kojima u startu nije u ravnopravnom položaju. Koliko još ima takve dece? I od koga se očekuje da detetu usadi čitalačke navike?

Zauzete roditelje na ovom zadatku nekada odmene bake i deke. Neki, pak, nisu te sreće da mogu računati na tu vrstu podrške, pa su u pomoć pritekla pomagala u vidu tablet-računara i pametnih telefona. Međutim, pitanje je da li će tehnologija ikada uspeti da nadosmesti živu interakciju raditelja sa detetom? 

Institut za psihologiju i Institut za mentalno zdravlje u saradnji sa Unicefom sproveli su istraživanje o znanju, stavovima i praksama u vezi sa primenom vaspitne discipline nad decom u Srbiji. 

U okviru njega izneti su podaci: ,, Svaki peti roditelj nije učio decu da broje, svaki četvrti roditelj nije učio decu azbuku i svaki treći roditelj nije svakodnevno čitao deci knjigu, ili pričao priče.“

Nedovoljno vremena provedenog sa detetom sa sobom povlači rizik da dete ne usvoji neke od osnovnih kulturnih navika, ili da mahom usvoji sve ono što mu se kroz multimedijalni sadržaj ponudi.

„U najranijem uzrastu kod dece je aktivan takozvani upijajući um. U tom periodu oni pamte sve. Njihov kritički um još uvek nije razvijen, dečija kritička percepcija nije u stanju da razlikuje sadržaj“, kaže klinički psiholog Vlajko Panović.

„Važno je da roditelj aktivno učestvuje u gledanju filmova, čitanju knjiga, slušanju muzike sa svojim detetom. Kroz spontano postavljena pitanja u vezi sa sadržajem, roditelji treba da pomognu deci u razvijanju kritičkog uma i građenju vrednosnog sistema. Ako dozvolite deci da oni slobodno, bez nadzora  prihvataju te sadržaje, postoji velika opasnost od usporenog mentalnog razvoja i poremećenog ponašanja“, ističe Panović.

Šta i kada treba čitati deci

Pričanjem priča, deca se uvode u svet odraslih, tako što im se apstraktne situacije i realne životne okolnosti predočavaju kroz iskustva glavnih junaka. Detetu je neophodno da probleme sa kojima će se potencijalno suočiti sagleda kroz prizmu nekog drugog. Kroz pripovedanje, deca se poistovećuju sa likovima i usvajaju različite načine razmišljanja i razrešavanja životne problematike.

,,Pred spavanje detetu treba pročitati jednu bajku, ne dve, ne tri, već jednu. Tako kod deteta razvijamo i strpljenje. O toj jednoj priči sa detetom treba prodiskutovati. To je najbolji način da se detetu razvije mašta“, kaže Vlajko Panović. On dodaje da crtani filmovi i vizuelni sadržaji ubijaju dečiju maštu. ,,Brzo smenjivanje slika ne ostavlja mesta za razmišljanje. Bez mašte nema ambicije.  Dete ne uspeva da integriše ono što je viđeno sa onim što u svojoj glavici deklariše kao poželjno.“

Prilikom izbora priča i bajki nije potrebno potencirati samo one sa srećnim epilogom.

Sara Oster Rokvić, filolog i autorka bloga za roditeljsku edukaciju Momste.rs , ističe da detetu ne treba uskratiti mogućnost da vidi nešto loše i tužno u knjizi. „Kada se dete razočara nekim ishodom, možda počne da razmišlja drugačije u tom smeru. Imam običaj da kažem, da će svako razočarano dete nešto promeniti. Zato knjige ne cenzurišem, jer verujem da iz svega toga može da se iznedri nešto dobro“, zaključuje ona.

PROČITAJTE I: “Načitano dete odrasta u osobu spremnu da promeni svet” – Intervju sa Sarom Oster Rokvić

Kreativna mašta koja se razvija čitanjem, podrazumeva osmišljavanje i oživljavanje likova, dovršavanje radnje. Čitanjem knjiga se oplemenjuje čovekovo iskustvo i pomaže mu da se snađe u raznim životnim situacijama, stanjima krize, sukoba mišljenja, pa i u kasnijem odabiru partnera.

Čitajući im bajke, deci predočavamo lepe i poželjene aspekte međuljudskih odnosa. Odnosi princeza i vitezova uče ih kulturnom ponašanju, hrabrosti i ženstvenosti, domišljatosti, strpljenju i požrtvovanosti. Psiholog Vlajko Panović upozorava na sadržaj kojim se deci izokrenuta, kulturno i društveno nepoželjna ponašanja mogu nametnuti kao ispravna i poželjna.

,,Servira im se lenjost, perverzija, bizarnost, preterana erotizacija odnosa, vulgarizacija, odsustvo poštovanja u muško-ženskim relacijama. Žena je svedena na telo i sve manje se poštuje kao biće. Civilizacija se urušava zbog pogrešno shvaćenog feminizma i sloboda, koje su progutale same sebe“, ističe on, dodajući da dete koje ovakav sadržaj uzima zdravo za gotovo rizikuje da stekne izokrenutu sliku o sebi, svetu i drugima. Civilizacija ide svojim tokom, tehničko-tehnološki razvoj napreduje. Današnji roditelji pre svega, a onda i prosvetni radnici moraju da u moru sadržaja, pronađu onaj  koji će deci pomoći da razviju svoje potencijale, da razviju ljudsku dobrotu, empatiju, svesnost o različitom i drugačijem.

PROČITAJTE I: Tajne sobe Zmajeve riznice

Autorka: Milica Šojić

Fotografije: Unsplash

Dodatni izvori:

• Unicefovo Istraživanje – link