Ivo Andrić, jedini srpski nobelovac, iza sebe je ostavio zbirku mudrosti izrođenu iz raznovrsnih iskustava, životnih neprilika, uverenja i dela. Stoga smo izabrali deset misli koje vam mogu pomoći da bolje razumete čoveka i svet u kome živimo. Ukoliko vam se dopala neka od deset mudrosti ovog, pre svega, velikog čoveka, a onda i književnika, to je znak da pročitate knjigu ,,Znakovi pored puta”.
1. Takav je život da čovek često mora da se stidi onoga što je najlepše u njemu i da upravo to sakriva od sveta, pa i od onih koji su mu najbliži.
2. Poznavao sam jednog čoveka koji je za svaku stvar koju on nema ili ne razume uspevao da nađe poneku zlu reč.
3. Ponekad čovek preživljava takve stvari, da sama činjenica da ih je preživeo znači ne samo pobedu i izbavljenje, nego i čudo; jedno ponovno, radosno rođenje po naročitoj milosti viših sila.
4. Velika, prava ljubav pokazaće svoju punu snagu samo onda kada uspe da od dvoje ljubavnika, slabih ljudi, načini stvorenja koja se ne boje ni promena, ni nesreća, ni rastanka, ni bolesti, ni života, ni smrti.
5. Najteže je podnositi ljudsku samovolju. Utoliko teže što je samovoljan čovek i sam rob svoje samovolje, pa se u nama bol od poniženja koje podnosimo uvećava zbog sažaljenja koje osećamo gledajući njegovo robovanje samovolji, zbog velike žalosti što ljudi mogu biti takvi. Od svih ljudskih poroka, mana i slabosti, samovolja je najbliža životinjskom svetu, neprobuđena srca i slepa razuma.
6. Samo aktivni ljudi i njihova borbenost i bezobzirnost pokreću život napred, ali ga samo pasivni ljudi i njihova strpljivost i dobrota održavaju i čine mogućim i podnošljivim.
7. Ne smrt – zaborav rešava sve. Zaborav, i to ne samo pojmova, reči i lica, nego svega što postoji i živi. Zaborav tela i zaborav vremena. Zaborav da bi se moglo predahnuti i živeti dalje u telu bez sećanja, sa duhom bez imena. Zaborav, smrt sa pravom na nadu.
8. Živeti u strahu, u kajanju, u stalnom strahu od straha, ne moći oka sklopiti i ne moći dušom danuti, i pri svemu tome raditi i smejati se i razgovarati, to znači za ljude kao ja živeti i uspevati među svetom.
9. Nisu svi ljudi tako rđavi kao što to rđav čovek misli.
10. Sa malo razuma, dosta napora i mnogo dobre volje, sve se u životu, na kraju krajeva, da nekako udesiti. Ali to i jeste najgora strana života, da se sve u njemu mora stalno udešavati. U očima ljudi koji vole život ovakav kakav je, tj. u očima velike većine, to je dobro i prirodno, jer za njih sve stvari u svetu i postoje samo utoliko, ukoliko ih oni svojom aktivnošću mogu da udese i prilagode svojim potrebama. Ali po shvatanju drugih, malobrojnih, to oduzima stvarima svaku pravu vrednost i više značenje. Oni se sa tim ne mogu nikad pomiriti, čak ni onda kada žive i rade kao i svi ostali. Za njih sve ono što se mora trajnom pažnjom i stalnim naporom doterivati i udešavati i ne znači život. Oni nisu ni sposobni za tu pažnju i takav napor; ne što ne bi imali snage i razuma koliko i oni prvi, iz većine, nego što nisu u stanju da prihvate takvo shvatanje života, pa ni po cenu života samog. Oni mogu da prime život samo kao niz čuda, u najužoj vezi sa njihovom ličnošću, a gde izostane čudo, tu redovno nastupa katastrofa koju ništa ne može zaustaviti i na kojoj se ništa ne da udesiti.
Više od pisca: Zašto treba čitati Iva Andrića?
Ivo Andrić je još kao mlad gimnazijalac počeo da piše i ispoljava svoje revolucionarne ideje. Bio je pripadnik nacionalnog pokreta ,,Mlada Bosna” i strastveni borac za oslobođenje svog naroda od Austrougarske monarhije.Koliko je voleo svoj narod govori činjenica da je 28. juna 1914. godine, na dan sarajevskog atentata na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda, Andrić napustio Krakov i vratio se u svoju zemlju. Za sebe je govorio da je Srbin, da ceo život pokušava da shvati mentalitet zemlje gde su ,,sve Drine krive” i gde se nikada neće ispraviti, ali i da će na kraju sve biti dobro i da je u tome naša nada. Stoga ćete, čitajući Andrićeve zapise, bolje razumeti narav naroda sa Balkana. Sudbina Andrića kao političkog zatvorenika ga sredinom jula odvodi u zatvor, najpre u Šibenik, a potom u Maribor, sve do marta 1915. godine. U Mariboru nastaju pesme u prozi ,,Ex ponto”, koje je Niko Bartulović nazvao „razgovorom s dušom“, i predstavlja stanja svesti jednog zatočenika.
Osim na polju književnosti, Ivo Andrić je ostavio trag i na polju srpske politike i diplomatije. Započeo je uspešnu diplomatsku karijeru u Vatikanu 1920. godine, a njen vrhunac dostiže 1939. godine, kada je postavljen za ministra Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Tada je predao akreditive kancelaru Adolfu Hitleru. Kada je u ratu Nemačka napala Poljsku, mnogi su pisci i naučnici odvedeni u logore, zbog čega Andrić neumorno pokušava da spasi mnoge od njh. Sledeće godine Andrić nudi ostavku sa diplomatskih funkcija. Budući da njegov predlog nije prihvaćen, on prisustvuje potpisivanju ,,Trojnog pakta“ kao predstavnik Jugoslavije. Nakon bombardovanja Beograda 1941, Andrić se vraća u svoju domovinu. Kada je u novembru penzionisan, odbio je da primi penziju. Tada u Beogradu živi kao podstanar, i to povučenim i mirnim životom. Čak je odbio da se izdaju njegove pripovetke, a sve iz razloga što narod oko njega pati i gine. Kao podstanar, slabo je koga viđao, pa je u samoći napisao dela ,,Travnička hronika” i ,,Na Drini ćuprija”, najznačajnija dela za istoriju srpskog naroda. Ivo Andrić dobija Nobelovu nagradu za roman ,,Na Drini ćuprija” – ,,epsku snagu kojom je oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje“, čime postaje jedini srpski nobelovac. Celokupan iznos Nobelove nagrade donira bibliotečkom fondu Bosne i Hercegovine i učestvuje u humanitarnim akcijama za biblioteke, razne institucije i grupe ljudi. Nema veće časti od čitanja misli velikog i skromnog čoveka kao što je bio Ivo Andrić, a upravo vam tu čast pruža knjiga ,,Znakovi pored puta”.
Pročitajte i: 10 MODERNIH KNJIGA KOJE BI MOGLE POSTATI KLASICI
Autor: Katarina Mitrović
Dodatni izvor: biografija.org
Foto izvor: wikipedia.org
