U novom intervjuu za magazin YouthNow, Hana Ćelap, saradnik za ljudske resurse u okviru kompanije ,,Centili” govorila je o sindromu sagorevanja/izgaranja koji postaje važna tema u današnjem poslovnom okruženju. Hana ima pet godina međunarodnog radnog iskustva u javnom i privatnom sektoru, kao i iskustvo u vođenju timova ljudi iz različitih industrija i zemalja.
YN: Sindrom sagorevanja/izgaranja (“burnout syndrome”) smatra se pojavom modernog doba ili se barem sada o njemu više govori. Možeš li da nam kažeš šta zapravo ovaj sindrom predstavlja – kako se mogu prepoznati određeni simptomi i da li je svaki “umor” signal za ovaj problem?
Hana: Simptomi burnout sindroma uključuju premor, razdražljivost, nedostatak elana i veliki otpor prema poslu. Neefikasni smo i nemotivisani, a ne vidimo ništa što bi nas iz te situacije izvuklo napolje. Počinjemo da osećamo psihičku distancu od svega, ne samo od posla – jer smo sve vreme „kao na traci“. Nije svaki umor signal za ovaj problem, umor može biti i prijatan na neki način – nakon uspešno završenog posla. Burnout-u uvek prethodi dugotrajan stres i napor, koji smo iz nekog razloga ignorisali.
YN: Na koje sve načine možemo preventivno da reagujemo kako bismo predupredili suočavanje sa ovim problemom?
Hana: Za početak, da budemo iskreni prema sebi. To je ono kada sedneš sam sa sobom i priznaš da si se preračunao, precenio si svoje mogućnosti. Nemoj da minimiziraš značaj toga što se osećaš loše, niti da ga ignorišeš. Postoji mnogo stvari kojima preventivno možeš da deluješ na potencijalno sagorevanje – od uspostavljanja dobrih navika, do postavljanja ličnih granica. Dobra vest je da se sve to uči; nije lako u početku, ali da se savladati. Pre svega toga, najvažnije je da naučiš kako do sagorevanja uopšte dolazi, tj. šta ga uzrokuje. Kada naučiš to u teoriji, važno je da “provučeš” kroz praksu i svoje iskustvo, da prepoznaš trenutke kada ulaziš u taj vir.
YN: Možeš li nam približiti kako se ovaj sindrom razvija, kako nastaje i šta sve može dovesti do toga da se sa njim suočimo, a da zapravo previđamo neke važne korake na dnevnom nivou koji bi mogli da svedu njegovo pojavljivanje na minimum?
Hana: Ljude obično iznenadi kada čuju da nije samo prekovremeni rad ono što vodi u „burnout“. Postoji čak šest potencijalnih uzroka sagorevanja:
• Obim posla
• Osećaj gubitka kontrole
• Nedostatak nagrade
• Nedostatak zajedništva
• Nedostatak pravednosti
• Konflikt vrednosti
Dakle, ti možeš svaki dan da završiš sa poslom tačno u 17h i svejedno sagoriš, ako imaš utisak da kolege ne cene tvoj rad ili da za isti nisi adekvatno i pravedno nagrađen. Na osnovu mog dosadašnjeg rada sa ljudima, utisak je da nam uglavnom mnogo teže padnu neprijateljska, takmičarska atmosfera na poslu (nedostatak zajedništva) i osećaj da ne znamo šta se dešava u kompaniji ili timu (gubitak kontrole) – od samog broja radnih sati.
Pročitajte i: Samoistraživanje i upoznavanje sebe kao preduslov za ostvarenje ciljeva – intervju sa Jelenom Milković, CzRK
YN: Na svojim profilima na društvenim mrežama objavljivala si tekstove u kojima si jako iskreno pisala o suočavanju sa ovim sindromom. Koliko je bilo teško prepoznati da ovaj problem postoji, definisati ga i početi sa radom na njegovom rešavanju?
Hana: Veoma je teško prepoznati da ulaziš u sagorevanje, zato što nema jednog trenutka kada „pređeš granicu“. „Burnout“ je karakterističan baš po tome što se taj podmukli osećaj postepeno gradi. Neće se desiti da si jedne nedelje super, a da sledeće „pregoriš“. Zato ovaj fenomen i jeste tako opasan: ti ni ne znaš šta se dešava, dok ne bude (pre)kasno. Zvuči neverovatno da neko mesecima ne prepoznaje da je u problemu, ali sad mi je potpuno jasno kako do toga dolazi. Uzroka obično ima nekoliko, a pojavljuju se u različito vreme. Dodaj na to redovne obaveze i činjenicu da stalno učimo nove stvari na poslu… Lako je reći sebi: „ma moram samo da se bolje organizujem; ustaću sutra ranije; samo da izguramo još ovaj projekat“. Što si duže trpeo, veća je verovatnoća da će ti biti potreban neki „rez“ kako bi sa rešavanjem počeo. Ja sam nakon poslednjeg takvog iskustva dala otkaz. Uzela sam nekoliko meseci za sebe, da odmorim i isplaniram kako ću i šta ću dalje. Sada radim pametnije i reagujem mnogo brže, pa je i rešavanje kriznih situacija mnogo jednostavnije.
YN: Globalna ekonomija trpi velike gubitke zbog ovog problema. Da li postoje istraživanja o tome koliko se ljudi u poslovnom okruženju u okviru domaćeg tržišta suočilo sa ovim problemom i postoji li mogućnost da se ozbiljnije pristupi prevenciji – kako vidiš potencijalna rešenja?
Hana: Nisam uspela da pronađem istraživanje koje pokriva baš celo lokalno tržište; ima ih nekoliko nedavno rađenih, ali samo za pojedine profesije i na uzorku koji nije preveliki. Verujem da su sva dobra rešenja sistemska. Na pojedincu jeste da se edukuje i vodi računa o sebi; ali i poslodavci su odgovorni da kreiraju kulturu unutar organizacije koja neće podsticati ljude da „gore“. Ne mislim ovde na kreativne timbildinge, ni kolektivne odmore; otvoren razgovor o problemima je sasvim dobar početak.
YN: Kroz komunikaciju sa ljudima koji su čitali tvoje tekstove i opisivali i neka svoja lična iskustva sa ovim problemom, da li si stekla utisak da je među mladima rasprostranjena ova pojava? Da li su dovoljno upoznati sa ovim problemom?
Hana: Izuzetno je rasprostranjena pojava. Imamo više mogućnosti nego ikada, ali kao da zbog toga osećamo pritisak da ih moramo sve isprobati i iskoristiti. Ne samo da je to nemoguće, nego je i nepotrebno. Iskustva značajnih starijih ljudi iz okruženja se ignorišu, jer su neprimenjiva na tržište kakvo je danas – a onda dolazimo u situaciju da nemamo baš mnogo pravih primera na koje se možemo ugledati. Mislim da je danas malo romantizovana priča o problemima ovog tipa. Svi se kao žale na stres i premor, a zapravo su ponosni na to koliko su sinoć „zaginuli“ u kancelariji. Vrtlog dokazivanja i rada bez granica je rupa bez dna. Tako da, mislim da mnogo mladih ljudi jeste upoznato sa problemom – ali ga ne doživljavaju dovoljno ozbiljno. Za sve velike, dobre i vredne stvari je potrebno vreme. Ako se na svakih godinu dana dovodiš u situaciju da ne možeš da radiš i funkcionišeš – to nije dokaz posvećenosti, nego signal da nešto nije u redu.
YN: Koje su sve negativne posledice suočavanja sa “burnout” sindromom?
Hana: Pored potpunog gubitka želje za radom, isfrustriranosti, osećaja nemoći i nekompetentnosti – burnout ozbiljno utiče i na fizičko zdravlje. Dugotrajan premor utiče i na san i na ishranu, pa to vremenom oslabi imunitet. Stalno ste bolesni, čim zalečite jednu stvar – nastane drugi problem, jer organizam jednostavno nema više kapacitet da se brani.
YN: Pretpostavljam da postoje i pozitivni uvidi koji se stiču nakon suočavanja sa “burnout-om” poput potrebe da bolje upoznamo sebe, svoje navike i osluškujemo svoje telo i um. Šta je ono što si naučila prolaskom kroz ovo iskustvo?
Hana: Naučila sam gde su mi granice. Nije baš bilo iz prve, ali mi je sada baš jasno gde su – skoro da mogu da ih napipam. Naučila sam kako funkcioniše taj mehanizam koji te „samelje“, šta su moji „okidači“ – odnosno, kakvi ljudi i kakve situacije mene lično povuku da krenem u pogrešnom smeru i kako da se u tome zaustavim. Naučila sam da radim pametno umesto mnogo, da se fokusiram na par prioritetnih stvari i radim na njima tako da to bude održivo na duge staze. Trebalo je vremena, ali vredelo je truda 🙂
YN: Šta bi preporučila našim čitaocima – šta da čitaju dodatno i gde da se informišu o ovom problemu kako bi imali u vidu na šta treba da obrate pažnju?
Hana: Ja se o sagorevanju informišem iz mnogo različitih izvora, jer je tema kompleksna. Harvard business review ima sjajne tekstove o tome – kako za pojedince, tako i za organizacije. Pratim na društvenim mrežama mnoge psihoterapeute; sa nekima od njih zajednički istražujem i učim o „burnout“ – u. Dva teksta koja bih preporučila su: If You’re So Successful, Why Are You Still Working 70 Hours a Week? – Harvard Business Review Minds turned to ash – The Economist A ako ste u fazi da Vam je san stradao, pročitajte obavezno knjigu „Zašto spavamo“, dr Metju Vokera. Koga zanima tema sagorevanja može da pronađe moj blog (Linkedin, Facebook, Instagram: Hana Ćelap) – tu delim sve korisno što pročitam i naučim 🙂
YN: Da li se osobe koje se suoče sa “burnout-om” mogu samostalno izboriti sa tim i pomoći sebi da ponovo uspostave balans ili je neophodna pomoć okruženja kako bi mogli da ponovo budu produktivni, ali na jedan zdraviji način?
Hana: Ne mogu zaista dati uopštenu preporuku; zavisi od mnogo faktora. Kao i sa svim drugim problemima, ljudi su skloni da ćute o problemu, iz straha da ne budu viđeni kao manje sposobni. Nekada je dovoljno da popričate sa kolegom, pa da shvatite da niste jedini „u sosu“ i da se ne dešava samo Vama. Naravno, ukoliko imate želju i priliku da porazgovarate i sa stručnim licem – ohrabrujem svakako. Učite od okruženja, iz ponašanja drugih – sagorevanje ljudi oko nas može da bude značajna opomena i podsetnik da je vreme da prikočimo. Sve je oko nas škola – i kako valja i kako ne valja.
Intervju priredila: Tijana Katić
Hanin profil: https://www.facebook.com/nerdconsultant
Fotografiju je napravila Tanja Tepavac, a njene sjajne radove možete pogledati i na ovom linku: https://ttepavac.com
