Film: ,,Živ čovek” u režiji Olega Novkovića, a po scenariju Milene Marković
Piše: Milica Šojić
Pogledala sam ga na nekoj ranoj, jutarnjoj projekciji. Kolebala sam se baš tog jutra da li da pogledam taj film o kome se toliko pričalo. Podeljena mišljenja, jaki utisci, iznenađenost, oduševljenost, zgroženost i preneraženost ljudi koji su ga pre mene gledali isuviše su me intrigirali.
U bioskopskoj sali polumrak, ne znam da sam ikada i gledala film u bioskopu u tom periodu dana. Svetla se ipak gase i brzo zaboravljam da moj dan doživljava najsvetliji sat. Sam film počinje jednim burnim i neobičnim porodičnim jutrom. Jedno po jedno, upoznajemo porodicu Đelić, sa svim njihovim neobičnostima i karakternim nijansama.
Brzo ulazim u suštinu likova, osećam to njihovo jutro, miris kafe, miris svakodnevice i miris neočekivanog. Iznenađuje prirodnost, ležernost, neotesanost i iskrenost izraza. Sve su, samo obična porodica nisu.
Saznajem da im je važan dan, obraćam pažnju na detalje. Verodostojan prikaz suživota neobuzdanih individua u neprestanom kolebanju burnih prošlosti i slobode, koja se pretočila u obaveze, uspomene i ograničenja.
Saznajem ko su bili nekad, saznajem šta su postali i šta nisu. Saznajem ubrzo gde ih i zbog koga boli. U par scena osećam da sam zavaljena u jednoj od fotelja, žuljaju me nečije ostavljene stvari, ali posmatram ono što se dešava.
Šok, promena i neobičnost su se naslućivale. U trenucima su divlji, sputani i vezani odgovornostima i borbom za egzistenciju, ali i za ono malo izgubljene slobode, dok se u par sledećih momenata čine izgubljenim, umiljatim, neshvaćenim ljudima koje je pregazilo vreme.
Igor Đelić Đela (Nikola Đuričko) i njegova žena Sunčica (Nada Šargin) pripadaju onoj „seks, droga, rokenrol“ generaciji – generaciji od koje je u njima ostalo buntovništvo, na njima po par kožnih čizama, a oko njih novonastalo stanje u kome su se ni krivi ni dužni obreli i u kome ne plivaju baš najbolje. Njihova deca, sin (Filip Hajduković) i ćerka Vida (Jana Bjelica) dodatno im ubrzavaju proces odrastanja u kome oni stvari nikada i nisu shvatili baš ozbiljno. Neočekivanim sledom dešavanja deca ih podsećaju na njihove odgovornosti i uloge roditelja. U svemu tome, oni uspevaju da se otrgnu toj ulozi iza prvog ćoška.
Muzički momenat je nešto što ćete sigurno iz sale poneti sa sobom. Nestvarno žestoke numere viore se tokom celog filma. Pevušićete te melodije dugo nakon gledanja.
I tačno je, oduševiće vas, zgroziće vas, preneraziće vas, rastužiće vas i ugrejaće vam srce. Baš onako kako to život inače radi. Virtuozno i sa šlifom dobrog dramaturga, neočekivano, toplo, pa hladno, živo i ljudski. I u šta živ čovek poverovao ne bi, desiće se. Tu pred vašim očima, neobuzdano poput samih likova, nepredvidivo poput života, očekivano poput priželjkivanja dobre sreće.
Zavioriće se pred vama jedno toplo, pa kišno beogradsko proleće, sa svom svojom bukom, svetlima i sudbinama koje se prekrajaju, teku i obnavljaju.
I zatim – kraj… i još jedno novorođeno jutro. San, sunce i ponovo proleće, početak ili kraj. Vi birate.
Izašla sam iz mraka bioskopske sale, u najsunčaniji momenat tog dana. Naglo sunce mi je skupilo kapke i propustilo glavi samo jedno pitanje – koliko ti je zaista dozvoljeno da budeš živ čovek?
Danas, jedino što znam jeste da je maestralni Đuričko sasvim zasluženo poneo nagradu za najbolju mušku ulogu ovogodišnjeg FEST-a, donevši nam možda i najsloženijeg lika i najkompleksniju osobu u svojoj karijeri do sad.
Ostaje vam da pogledate film, u nekoj jutarnjoj projekciji, nadam se…
I toplo preporučujem.
Fotografije: FEST, Filmski centar Srbije
.
.
.