Disocijativni poremećaji uključuju probleme sa memorijom, emocijama, identitetom, ponašanjem, percepcijom, samosvešću, i sl. Karakteriše ih bekstvo od realnosti, pomoću odbrambenih mehanizama kao što su odvajanje misli, identiteta, svesti i memorije. Najčešće nastaju kao posledica traumatičnog iskustva sa kojim mozak nije mogao sam da se izbori.
Postoje tri tipa disocijativnih poremećaja:
- Disocijativni poremećaj ličnosti
Ovo je verovatno najpoznatiji tip disocijativnih poremećaja. Ranije je bio poznat kao poremećaj višestruke ličnosti, a sa temeljnijim istraživanjem ovog stanja je došlo i do promene njegovog imena.
Disocijativni poremećaj ličnosti podrazumeva ozbiljnu formu disocijacije – mentalnog procesa koji stvara takozvanu „podvojenu ličnost“ kod osobe. Najčešći uzrok nastanka ovog poremećaja je ekstremno traumatično iskustvo (koje se uglavnom odigravalo tokom ranog detinjstva), bilo da se ono dešavalo u vidu ponavljajućeg fizičkog, seksualnog ili emocionalnog zlostavljanja. Ipak, uzrok možemo pronaći i u zanemarivanju deteta.
Ovaj poremećaj zapravo predstavlja snažan i zadivljujuć odbrambeni mehanizam. Kada psiha nema drugi način da se izbori sa svim užasnim stvarima sa kojima se osoba suočava, ona se deli na nekoliko ličnosti, tj. svesti, koje mogu biti međusobno potpuno različite i nepovezane. Svaka od tih ličnosti čuva različita sećanja, pa samim tim može postojati jedna jaka, stabilna ličnost, sposobna da se izbori sa ekstremnom traumom koja će čuvati sećanja o zlostavljanju, ali ih nikada neće podeliti sa ostalim ličnostima. Tako one znaju da su iskusile zlostavljanje, ali ne znaju na koji se način ono odigralo. Naravno, koliko ličnosti će osoba razviti, kao i kakve će osobine svake od tih osoba biti, zavisi isključivo od nje same i od njenog ličnog iskustva. Važno je znati da postoji jedna „glavna” ličnost, tj. domaćin svim ostalim, koja je zapravo iskusila traumu. Najekstremniji poznati slučajevi ovog poremećaja imaju preko 90 ličnosti!
Najistaknutiji simptom disocijativnog poremećaja ličnosti je upravo disocijacija – određeni vremenski period tokom koga se dešava „tranzicija” između ličnosti, tj. promena iz jedne ličnosti u drugu, koja može biti pokrenuta određenim stimulansima ili okidačima (npr. ako osoba dođe u dodir sa stvarima koje neka ličnost naročito voli, velika je verovatnoća da će ta ličnost „izaći na površinu”). Ostali simptomi su depersonalizacija (osećaj odvajanja od tela, tj. vantelesno iskustvo), derealizacija (osećaj zamagljenosti ili nestvarnosti sveta), amnezija (pošto sve ličnosti imaju svoju svest, često se dešava da glavna ličnost nema sećanja koja je doživela neka druga ličnost), osećaj zbunjenosti oko identiteta osobe (npr. osoba ne zna tačno ko je ona), glavobolje, gubitak svesti o vremenu, itd.
Ono što je zanimljivo, a istovremeno i fascinantno, je metod koji je ljudski mozak pronašao kako bi uspeo da preživi i najgora moguća iskustva. Samo zamislite – pošto jedna osoba nije bila u stanju da prevaziđe traumu, zašto onda ne bismo svoju ličnost podelili na više delova, od kojih će svaki imati svoju funkciju, lične osobine, sećanja, iskustva, i slično? Iako je jasno koliko je teško nositi se sa disocijativnim poremećajem ličnosti, verovatno je znatno lakše nego boriti se sa ekstremnom traumom. Baš zbog toga treba da cenimo ljudski mozak i sve stvari za koje je on sposoban.
Pročitajte i: Bipolarni poremećaj
- Disocijativna amnezija
Disocijativna amnezija podrazumeva stanje pri kome osoba ne može da se seti važnih informacija o svom životu. Ovo takođe nastaje najčešće kao posledica traumatičnog iskustva (rat, zlostavljanje, nesreća, katastrofa…). Informacije koje neko zaboravlja mogu biti tematske, tj. ograničene na određene oblasti i događaje, ali mogu uključivati i veliki deo lične istorije i identiteta osobe.
Dešava se da osoba koja pati od disocijativne amnezije potpuno zaboravi svoje lične podatke ili informacije, kao što su ime, prezime, prijatelji, porodica i sl. Takođe, osoba može otputovati u drugo mesto, započeti potpuno nov život i formirati nov identitet. Svakako, kada je ovaj poremećaj u pitanju, dolazi do zaboravljanja mnogo većeg obima informacija nego što bi bio slučaj sa normalnim zaboravljanjem. Ipak, disocijativna amnezija je retka pojava – samo 2,6% žena i 1% muškaraca pati od nje.
Postoje tri obrasca disocijativne amnezije: lokalizovana – gubitak pamćenja se javlja samo u određenim oblastima znanja ili ličnog života, kao što su određeni deo detinjstva ili informacije o određenom prijatelju; generalizovana – utiče na velike delove ličnog života osobe (npr. osoba ne može da prepozna samu sebe, ne zna svoje ime, posao, porodicu…); i disocijativna fuga – situacija pri kojoj osoba ima generalizovanu amneziju i prihvati novi identitet (osoba može započeti nov život, bez ikakvih sećanja na prethodni).
Razlika između disocijativne amnezije i amnezije uzrokovane medicinskim problemom je u tome što je disocijativna amnezija u najvećem broju slučajeva izlečiva i ljudima se sećanja vrate naglo i u potpunosti, pokrenuta nekim stimulansom iz okoline ili psihoterapijom (dok je kod obične amnezije vraćanje sećanja spor, a nekad i nemoguć proces).
- Depersonalizacija/derealizacija
Poremećaj depersonalizacije/derealizacije podrazumeva uporni i ponavljaući osećaj odvojenosti od tela ili mentalnih procesa osobe. Čak 50% populacije u nekom trenutku tokom života iskusi epizodu depersonalizacije ili derealizacije, ali se ovaj poremećaj može dijagnostikovati samo oko 2% populacije.
Simptomi se najčešće javljaju po epizodama. Depersonalizacija obuhvata simptome poput osećanja odvojenosti od ličnog tela, uma, osećanja ili senzacija. Osoba se oseća kao autsajder u sopstvenom životu – kao neko ko je tu da posmatra događaje, ali ne i da sam deluje. Ljudi koji pate od ovog poremećaja se često osećaju emocionalno ili psihički otupelo, dok neki od njih uopšte ne mogu da prepoznaju i opišu svoje emocije. Derealizacija obuhvata osećaj odvojenosti od okoline u kojoj se osoba nalazi. Ljudi često ovu pojavu opisuju kao posmatranje sveta kroz maglu ili beličasti veo, dok sve izgleda kao da zapravo ne postoji. Derealizacija se ispoljava i kroz pogrešno percipiranje stvari (npr. one mogu izgledati manje ili veće nego što jesu), zvukova (koji mogu zvučati tiše ili glasnije nego što jesu), i sl.
Uz ovaj poremećaj često ide i anksioznost i depresija, jer ljudi žive u konstantnom strahu i zbunjenosti oko toga što im se dešava. Oni se često pitaju da li su uopšte stvarni i da li počinju da lude zbog svog stanja. Međutim, većina ljudi u nekom trenutku shvati da njihova iskustva nisu realna, već produkt njihove psihe, pa lakše prihvate ovakve simptome.
Najčešća i najefikasnija metoda kojom se tretiraju disocijativni poremećaji je psihoterapija. Ključna stvar kod ovih poremećaja je razumevanje ličnog stanja osobe, prihvatanje takvog stanja i učenje kako na najbolji način funkcionisati i pored svih simptoma. Na internetu se sve više govori o mentalnim poremećajima, u koje spada i ovaj, pa je najbolje pročitati članak ili pogledati jutjub video nekoga ko pati od disocijativnog poremećaja, kako bismo stekli realan uvid u njegove karakteristike i bolje ga razumeli.
Pripremila: Anastasija Mitrović
Izvori: webmd.com, my.clevelandclinic.org, msdmanuals.com
Foto-izvor: almurshidimed.com