Desilo se to u petak, ne tako davno, 20. maja, kada sam išla autobusom ka železničkoj stanici. Kiša pljušti na sve strane, pun autobus ljudi sa glomaznim kišobranima i studenti sa isto toliko glomaznim torbama. Gužva, nema mesta da se sedne, a ono što je posebno interesantno
u takvoj situaciji jeste to što se uvek desi nešto neočekivano. I da, ne mislim na filmove i serije, mislim na našu zemlju Srbiju u kojoj žive ljudi kao hodajuće inspiracije, a u ovom slučaju se radi o crvenokosoj gospođi koja mi je ulepšala dan, nedelju i život.
Kako sam stajala par stanica, jer zaista nije bilo mesta ni da se okrenete, a kamoli sednete, jedna žena je stanicu pre izašla, a ja sam tako dobila mesto gde bih stavila svoju putnu torbu, zbog koje me i danas ruka od ramena do lakta boli. Na sledećoj stanici se otvaraju vrata i ulazi gospođa, crvenokosa bakica srednjeg rasta sa sve bundom, šik torbom i crvenim naočarama! Pogledom mi je uputila da pomerim torbu kako bi mogla da sedne, ja sam je bez pogovora sklonila, i tu nastaje moje oduševljenje koje nisam skoro osetila. Gospođa uzima moju torbu, stavlja je sebi u krilo (iako već nosi svoje dve, ako se dobro sećam) i govori mi: ,,Neka, nije mi problem, ti si meni pomogla, a ja ću tebi sada da uzvratim.“ Ljudi moji, moju radost u tom trenutku su, mislim, osetili svi oko nas u autobusu, iako sam se samo ljubazno zahvalila uz par reči.
Znam da je ovo jedna obična situacija, ali u poređenju sa tim koliko smo kao ljudi otišli daleko, ova situacija i ovakvi ljudi pokazuju da je ljubaznost bila i ostala broj jedan kada su kontakti sa nepoznatim osobama u pitanju.
Crvenokosa gospođa je po izlasku rekla mojoj drugarici koja je bila sa mnom u tom trenutku: ,,Studentkinje? Davno je bilo kada sam ja studirala,“ i sa osmehom izašla iz autobusa.
Da mi se ovako nešto dešava stalno, ne verujem da bih o ovome pisala na način na koji pišem sada, ali, kako se ne dešava, želela sam i imala potrebu da podelim svoje iskustvo sa starijim osobama kojima sam, uz dužno poštovanje ljudima moje generacije, uvek davala u startu više poštovanja i vremena za razgovor. Mali gest koji je gospođa uradila, možda ni ne sluteći kakav je utisak ostavila na mene, iako sam je tada prvi put videla u životu, bio je veličanstven. Sećam se da sam tada drugarici rekla kako mi je ova dama inspiracija za naredni tekst, odnosno, za ovaj koji sada čitate.
Ljubaznost je ona istinska sreća koju osetite u spontanom kontaktu sa ljudima koji vas oduševe rečju, gestom ili pomoći. Nikada ne znate kako se neko oseća, da li mu u životu ide dobro, da li je možda u nekoj nevolji, te iz tog razloga čovek uvek i svuda treba da bude ljubazan koliko je to u njegovoj moći, pa čak i ako to ljudima izgleda suludo. Budite
jubazni prema svima, jer je to ono što se i dan-danas vrednuje.
Autor: Andrea Dobrosavljević
Izvor naslovne fotografije: teacupsandtales.co.uk