Naš narod je kroz istoriju stalno bio mučen, ugnjetavan, seoba je bilo toliko da, kada bismo krenuli da ih nabrajamo i detaljno proučavamo, ko zna kada bismo završili. Ljudi su jednim delom navikli na tu vrstu ,,selidbe“, dok drugi deo njih nikako ne može da se izbori sa tim.
Čovek u seobama je zbunjen, neodlučan, ne zna kuda da ide i šta da radi, odlazi ili zato što je na to primoran, ili ide u potragu za boljim životom, ne znajući šta ga sutra može sačekati. Tako rastrzan na sve strane, nije u mogućnosti da donosi ispravne odluke, kako za njega, tako i za njegovu porodicu (ukoliko je i ima). Kako sam gore napomenula da je u istoriji bilo
mnogo seoba, tako ih, nažalost, ima i danas.
Uzmimo trenutnu situaciju u kojoj se nalazimo nešto više od godinu dana. Koliko je samo ljudi krenulo u te iste seobe vraćajući se svojim kućama, koliko njih je krenulo nazad svojim državama kako bi bili sigurni među svojim ljudima? Teško je na to i pomisliti, a kamoli preživljavati tako nešto, kako nekada, tako i sada. Čitajući odlomak teksta iz knjige ,,Sve je u redu’’ Jasminke Petrović, još jednom potvrđujem da, ma koliko čovek bio u teškoj situaciji, uz prave ljude oko sebe će to lakše prebroditi. U Otmanovoj situaciji i nesvakidašnjoj životnoj priči bi svako od nas mogao da se pronađe, imali mi osamnaest ili trideset pet godina, sa iskustvom iza nas ili ne, to je priča koju ne možeš da pročitaš a da ne osetiš toplinu oko srca. Jedan neverovatan osećaj koji bih svakome poželela da, čitajući ovo, i oseti. Seobe kroz koje je on prolazio su slične istorijskim seobama, samo u blažoj varijanti.
Pročitajte i: Ljudi moga kraja ćutanjem moraju da se brane
Konkretna definicija za pojam seobe postoji, međutim, narodski rečeno, seobe bi bile prinudni odlazak iz svog voljenog doma u neki čudniji, nepoznatiji i nama nesaznatljivi svet. Ono što su seobe predstavlajle nekada kroz istoriju, isto je i danas, samo možda u nekom blažem obliku. Seobe nas uče da čuvamo svoje, da ne napadamo nikada prvi tuđi prostor, ali isto tako i da branimo svoj ukoliko se nađemo u takvoj situaciji. Čuvajmo dobre i kvalitetne ljude kojima smo okruženi, nikada ne znamo šta donosi novi dan – možda nam jednog odu, a da mi po tom pitanju nismo uradili ništa. Muka čoveka natera da radi stvari koje ne želi, a seobe čine, ako ništa drugo, onda bar veliki deo te reči.
Čitajući čuveni roman ,,Seobe“ Miloša Crnjanskog, odlomak dela Jasminke Petrović i razgovarajući na ovu temu sa familijom, mogu samo da poručim da ljudi uvek treba da budu i ostanu ljudi, pa bilo to u seobama ili ne. Kada imamo ljude koji žele da nam pomognu i koji su tu uz nas kada god nam je njihova pomoć potrebna, svaku seobu ćemo mnogo lakše podneti.
Autor: Andrea Dobrosavljević
Izvor naslovne fotografije: aleksandarpetrovic.org
